Simptomi, Milica Sniva, Partizanska Knjiga, 2021, str. 149, ISBN: 978-86-6477-079-8
U užem izboru za 68. po redu Ninovu nagradu našao se i roman Simptomi spisateljice pod književnim pseudonimom Milica Sniva. Generalno, anonimnost dozvoljava autorima da budu van okvira svog teksta, dok čitaoce ograničava na unutrašnjost napisanog koju je teško povezati sa biografijom autora. Profesionalizacijom autorstva i uspostavljanjem autorskih prava kao i intelektualne svojine, ime ili pseudonim autora/ke postaje način asocijacije potpisanog sa određenim stilom i temama narativa, te ostaje da se prati razvojni put književnosti Milice Vučković.
U romanu Simptomi, Milica Sniva opisuje dva sata u životu protagoniste Sanje koja leži na kariranom kauču svoje tetke i posmatra pukotine na plafonu dok prepliće svoja sećanja na njen dosadašnji život. Vreme u životu protagoniste gubi smisao u nelinearnom narativu sećanja koja ne prate hronologiju života već se prepliću, sapliću i upliću jedni u druge ne bi li u tom haosu sećanja stvorili red koji oblikuje celinu njenog lika. Ona je posledica neuspele tranzicije i raspada zemlje, kao i sopstvene socijalizacije u patrijarhalnom društvu. Posredstvom nelinearnog narativa i negacijom hronološkog vremena Sanjino tlačenje dolazi do izražaja. Svesni da je Sanja na kauču svoje tetke, dok su joj misli negde drugde dovodi do direktnog poređenja i povezivanja događaja. Milica Sniva time vešto kroji narativ kao mrežu kroz koju vodi svoje čitaoce.
Čitalac možda na prvi pogled sažaljeva Sanju, maltretiranu od strane muža, iskorišćavanu od strane ljubavnika, ismevanu od strane vršnjaka, bez roditelja koji su proživeli i prekratili svoje muke. Ali to je čitanje u okvirima predodređenih referentnih kategorija koje teleološki gledaju na poziciju žene u društvu gde su ovi događaji tretirani kao neuspeh. Sanja time ostaje samo žrtva, a ne heroj svoje priče koja uspeva da izađe iz tih okvira. Njena odluka da napusti Josifa, da se upušta u seksualne avanture kako i kada ona to želi, i da trezveno sagleda posledice života sa svojom porodicom, je zapravo iskazivanje njene volje za moć, impulsa koji afirmiše život negacijom nametnutog. Njen društveni poraz je zapravo njena pobeda.
Sanja u svojim sećanjima uspostavlja dve suprotstavljene kategorije, kategoriju ljubavi nasuprot kategorije seksa. Ljubav je u njenom životu bila okov koji joj je nanosio štetu, dok je seks donosio slobodu. Josif je voleo ali ju je istovremeno emotivno i psihički zlostavljao, kao uostalom i njena mama koja je patila od šizofrenije. Transgresija linije razdvajanja ljubavi i seksa, tačnije čežnja za ljubavlju dovodi do Sanjine auto-destrukcije, kao na primer u finalnom aktu njene veze sa Dušanom kada ona zahteva od njega da sazna šta mu ona znači. Dok se god drži seksa, Sanja je u potpunoj kontroli nad sobom i svojim telom. Njeni orgazmi, u Rajhovom smislu njena orgazmična potencija, su izvor i istovremeno način uspostavljanja njene slobode. Ona oseća da njeno telo “vapi za razmrdavanjem,” oseća uzbuđenje i blaženstvo orgazma koji joj dozvoljava da se na trenutak udalji od svakodnevice. Putem orgazma ona osvaja svoju autonomiju. U romanu je to simbolično opisano činjenicom da Sanja na trenutke samu sebe uzbuđuje svojim telom, kao u sceni dok čeka zeleno svetlo na semaforu. Nasuprot Sanji su likovi Ree i Ane Tzar čija je seksualnost u potpunosti podređena muškarcima koji ih okružuju. Seksualnost je za njih, iz perspektive Sanje, način da se dođe do cilja naizgled nedostižnog bez upravo takvog podređivanja. Suprotno Sanji, seksualno uživanje pripada drugima.
Sanja takođe živi sa svojom Senkom, koja je proživela životnu putanju kojom se Sanja kretala. U njihovim likovima ima podudarnosti koju Milica Sniva vešto razlikuje u njihovim sličnostima. Nju je napustio muž, ona je ostala bez deteta dok je Sanja sterilna, i živi sama u okruženju prošlosti koju ne želi da menja. Like i ime Senke dozvoljava Sanji da uvidi konture svoje situacije i položaja, ali i istovremeno da odluči čime će ta senka biti ispunjena.
Promene sa kojima se Sanja suočava i kroz koje prolazi su povezane sa njenom opsednutošću cvećem, a naročito begonijama čiji simbolizam zavisi od njihove boje. Možda činjenicom da čitalac ne otkriva koje su boje te begonije, Sniva pokušava da iskaže neizvesnost ovih promena za Sanju, ali ujedno i njenu odlučnost da do njih i dođe. Kada Sanja uzima sadnice begonija pri kraju romana i sadi ih u dvorištu uprkos tome što je avgust, ona donosi odluku da se suprodstavi okolini koja nepovoljno može da utiče na nju. Nada time ipak pobeđuje na kraju romana, čak iako Josif umire.
Sam naslov romana Simptomi ukazuje na bolest društva i Sanjino suočavanje sa stvarnošću koju ona identifikuje kao posledice nečega, a to nešto neposredno dolazi do izražaja kroz Sanjine misli i sećanja. Milica Sniva je time uspela da u svom prvom romanu učini konkretnim ono što je neiskazanou ali što se oseća oko nas.
