Smrtni Ishod Atletskih Povreda, Milica Vučković, Booka, 2021, str. 146, ISBN:9788680830650
Svaka četvrta žena tokom svog života doživi partnersko nasilje, iako ono jedino poprima javni oblik kada dostigne svoj vrhunac u vidu samog ubistva žene, ili kao posledica hrabrosti da se o tom nasilju javno govori od strane onih žena koje imaju medijsku pokrivenost. Samim tim se to nasilje čini i uokviruje kao epizoidno, što dozvoljava društvu da se distancira od rasprostranjenosti i normalnosti, u smislu sastavnog dela iskustva i identiteta žena u društvu, nasilja nad ženama. U toj distanci između predstavljenog nasilja kao pojedinačnog i patološkog čina, i svakodnevice nasilja kao sastavnog dela društvenog iskustva žene, dolazi do same reprodukcije opresije i nejednakosti. Nasilje nad ženama postaje javni spektakl, ne kao posledica samog društvenog sistema, već kao izopšten čin drugih. Tako se prikriva tiha epidemija.
Roman Smrtni ishod atletskih povreda Milice Vučković razotkriva upravu tu tišinu u društvu koja dozvoljava i podstiče nasilje nad ženama. Tišina u romanu artikuliše društvene nepravde satkane u normalnosti svakodnevice. Ona je to što dozvoljava raščlanjivanje privatnog i javnog, gde privatno postaje domen u kojem obitava veza dvoje ljudi van domašaja društva, dok javno ostaje performans harmonije društva. Porodica tragičnog junaka priče, Eve, uviđa da je njen partner Viktor zlostavlja, kao i njihovi prijatelji u Nemačkoj, ali oni ne žele da naruše svetost privatnosti jer smatraju da nemaju prava da se u nju mešaju. Upravo je to ono što primorava Evu na performans normalnosti u kojem potiskuje sopstveno zlostavljanje zarad privida harmonije. Ona je spremna da podnese fizičke i psihičke udarce Viktora, ne zato što hoće, već zato što je primorana na to. Performans prestaje onog trenutka kada se Eva i Viktor prividno rastave, kada se drugima čini da Viktor nije više u njenom životu. Upravo u tome je i problem naknadne pameti, a upravo to je i razlog zašto o nasilju nad ženama “saznajemo” prekasno.
Milica Vučković gradi lik Eve putem njene socijalizacije u društvu koje joj nameće svoje otuđene ideale. Konflikt periferije i centra grada, bogatstva i siromaštva, sramote i svesnosti svog klasnog statusa u poređenju sa okolinom dovodi do želje za klasnom mobilnošću u njenim snovima o uređivanju svog stana, u posedovanju privatnog vlasništva kao vrhunca uspeha. U toj socijalizaciji Eva odjednom dobija želju za majčinstvom koja predstavlja posledicu heteroseksualne i eurocentrične društvene norme. Deca, u društvenom sistemu u kojem živimo, ne predstavljaju otelotvorenje ljubavi, već samo još jednu tehniku dominacije patrijarhata. U romanu, čitalac saoseća sa Evom i njenim melanholičnim odnosom sa prvim mužem, Tomislavom, čije beskorisno telo ostavlja Evi da se bavi svim poslovima vezanim za kuću i dete. Neplaćen rad u kući, emocionalna podrška kao i uzgoj dece su samo neki od načina kroz koji se mistificira nasilje nad ženama i predstavlja kao ljubav i posvećenost. Ne postoji razlika između veze Eve i Tomislava, i njenih roditelja. Kroz roman, Evina mama je uvek spremna domaćica sa krpom u rukama, spremna da posluži, bez autonomije da živi van braka koji je doveo tamo gde ne želi da bude, sa čovekom sa kojim nije želela da provede život. Kontinuitet, činjenica da i dalje živi sa Evinim ocem, je zapravo njen konačni poraz i rezignacija.
Narativ o klasi, kao i klasni narativ, prožima roman Milice Vučković. Eva se plaši ideje da će njen sin, Mario, postati jeftina radna snaga koja svojim mukotrpnim radom obogaćuje druge. Taj strah od moguće eksploatacije je tera da prihvati svoju kao neophodnu zarad uspeha njenog deteta. Ona napušta Srbiju u nadi da će biti bolje, ilegalno radi kao spremačica ili kuvarica i prati Viktora koji je ucenjuje nudeći joj mogućnost boljeg života. Zar Viktor nije samo ideologija o napretku koja nam se nameće narativom da boljitak znači samo menjanje klasne pozicije, a ne i samo rušenje klase kao konačnog oslobođenja. Nemačka, kao njihova destinacija, je simbolična u tome što predstavlja vrhunac uspeha u migrantskoj mašti koja prelazi preko aktuelnih problema sa kojima se samo nemačko društvo susreće. Uspeh se bazira na tome da iz ugnjetavanih, pređemo u poziciju ugnjetavača.
Eva ne može da priušti osnovne potrebštine za Marija, ili da ode kod lekara jer je preskupo, ali ona u tome vidi svoj neuspeh a ne društva u kojem se nalazi. Viktor koristi njene aspiracije protiv nje kao jedan od načina da je kontroliše. On je psihopata koja emocionalno ucenjuje Evu, tražeći u njoj ono što svi traže u svojim majkama, podršku i utočište. Ali njegovom psihopatologijom se to pretvara u Edipov konflikt u kojem se Viktor bukvalno identifikuje sa svojim ocem i psihoseksualnom željom za svojom majkom sa kojom stalno upoređuje Evu. Figura oca preti da kastrira Viktora koji svojom psihološkom i fizičkom dominacijom nad Evom pokušava da povrati svoju muškost, dok je figura majke u Evi samo potvrđuje. Roman prividno prati Emin sunovrat od trenutka kada ona ostaje trudna sa Tomislavnom, ali njen sunovrat zapravo počinje njenim rođenjem i socijalizacijom kao žena niže klase u nejednakom društvu.
Slično Evi, Viktor mašta o samorealizaciji kroz svoj rad, misleći da će noći provedene za računarom doneti slavu i bogatstvo. On muči i ponižava Evu da bi sebe uzdizao. Kroz njenu patnju podiže svoj nivo samopouzdanja, kroz kontrolu orgazma, utvrđuje njenu vernost. Njegova manično-depresivna psihoza je samo još jedan od načina na koji on kontroliše Evu, forsirajući je da racionalizuje svoju patnju kao neosnovanu, svoje misli kao pogrešne, i svoj položaj kao neophodno podređen njemu. Viktorov lik definiše njegov prekarni položaj, kao i pseudo-intelektualizam kojim uspostavlja hijerarhiju moći u vezi. Kroz kontrast njegove prosvećenosti i njegovog ponašanja, Milica Vučković uspostavlja kritiku kritičke teorije i ukazuje na njenu impotentnost kada nije praćenja praksom. Jedini trenutak u kojem se teorija i praksa poistovećuju je Evin pokušaj ubistva Viktora kao načina da se ona oslobodi.
Smrtni ishod atletskih povreda je mučan roman koji artikuliše tišinu i nemu patnju žena u društvu, relativno njihovim klasnim pozicijama. Eva i Viktor predstavljaju posledice društva u kojem se nalaze. Njihovi likovi ne predstavljaju one izopštene iz društva, već one koji čine njegov sastavni deo.
