Ispod Majice – Marija Ratković

Ispod Majice, Marija Ratković, Kontrast Izdavaštvo, 2020, str. 360, ISBN: 978-86-6046-102-0

Ovogodišnja NIN-ova nagrada je uzburkala javnost činjenicom da se u najužem krugu izbora za roman godine nije našla ni jedna knjiga od strane ženskih autora, uprkos činjenici da je za 67 godina postojanja, nagrada otišla u ruke spisateljice čitavih pet puta. Poslednja dobitnica je bila Ivana Dimić, čiji je roman Arzamas nagrađen 2017. godine. Prošle godine je Ana Vučković bila jedina predstavnica spisateljica u užem izboru, dok se u izboru za 65. NIN-ovu nagradu našlo njih pet. Statistički gledano, izgledi da ova godina nešto promeni u književnom svetu koji zastupa i čini vidljivim isključivo muškarce i njihovo iskustvo su bili izuzetno nepovoljni. Ali pogrešili bi ako bismo ograničili ovu nejednakost granicama Balkanskog patrijarhata. U opsežnom istraživanju nevladine organizacije Žene u književnoj umetnosti iz 2017. koje je analiziralo zastupljenost žena, i drugih ne-muških rodnih identiteta, u prestižnim književnim časopisima od The New York Review of Books, preko Granta, do Harpers, se nalaže da tekstovi žena uglavnom čine ispod 40% objavljenih članaka. Nicola Griffith, Britanska književnica, je u svojoj analizi dobitnika prestižnih književnih nagrada došla do zaključka da knjige u kojima glavnu ulogu imaju muškarci imaju veće šanse da osvoje nagradu. Knjige ženskih autora su u proseku 45% jeftinije od onih napisanih od strane muškaraca. Književni svet je samo odraz društva i njegovih nejednakosti.

Roman Ispod Majice, Marije Ratković, radnice u kulturi i obrazovanju, istupa iz dominantnih struktura književnosti svojim fokusom na žensko iskustvo, pisano od strane spisateljice kroz lik istoimenog ženskog protagoniste. U seksualnom stasavanju lika koji prelazi iz deteta u devojku se ogledaju rodno određene društvene nejednakosti koje kroz odnose junakinje i njenog partnera Luke ogoljavalju odnose moći i dominacije u patrijarhatu. Posledice ovih nejednakosti se uviđaju u patologizaciji društvenog otuđenja koje ostavlja posledice na sam identitet, način života, ciljeve, samospoznaju protagoniste, Marije Ratković.

Roman predstavlja sećanje na trenutak sa kojim počinje priča, na emocionalno trnovit put kroz koji Marija prolazi da bi se probudila sa porukom devojke svog bivšeg dečka Luke. Od početka se uspostavlja granica između privida normalnosti i potisnute patologije koju junakinja romana neuspešno definiše i kontroliše. Ona je svesna nepodobnosti svojih osećanja ali ih istovremeno prihvata, iskazujući ih samoj sebi jer drugi nisu sposobni da prihvate njena mišljenja kao istinu. Kontradiktornost između društvene svesti i njene patološke kritike, društvenog bića koje suštinski negira svoju društvenost uz pomoć hladnokrvnog i surovog odbijanja empatije, te povezanosti sa drugima, prožima roman i lik Marije. Ona je svesna da deli iskustva sa drugim ženama, ali umesto solidarnosti, ona prerasta u vid nadmetanja između pojedinaca u trcu za nagradom, za muškarcem sa kojim su određeno vreme provodile vreme i uz pomoć kojeg su definisale svoju sudbinu, svoje želje, i svoj identitet.

Marijina nezvanična veza sa Lukom predstavlja tenziju između opasnosti, sigurnosti, i zavisne posesivnosti koja izbija na videlo u aktu seksa. U samom činu se ogleda rodno određeno telesno uživanje koje je podređeno muškom telu. Seks je u romanu čin koji se odvija nad ženama, u kojem njihov dobrovoljni pristanak ne garantuje užitak ili zadovoljavanje ženskih želja ili potreba. Same te želje su usko povezane i definisane muškim potrebama, čime žena zapravo postaje način spoznaje muške seksualnosti. Marija pazi da ne povredi Lukina osećanja kada mu nežno saopšti da ne može da doživi orgazam, kao da je funkcija njenog orgazma zadovoljavanje Luke. Da li je Marija u mogućnosti da zna šta želi ukoliko su upravo te želje definisane od strane njenog partnera koji uspostavlja svoju moć upravo tom mogućnošću da svojim potrebama definiše njene? Šta više, nemogućnost Marijinog orgazma predstavlja svojstvenu opasnost po nju. Ona pazi da ga ne povredi, jer ne spoznaje granice muške sujete. Kada je u toaletu sa muškarcem koji insistira da ima seks sa njom, njeno odbijanje, nezadovoljavanje muške potrebe, prerasta u potencijalnu pretnju po njen život. Time roman takođe problematizuje ideju saglasnosti. Ako Marija pristane da ode u toalet sa muškarcem, ili kao maloletno dete “signalizuje” svoju želju za seksom, ona je odgovorna da do seksa i dođe, i sve posledica njegovog neimanja postaju njene. Time čin silovanja poprima oblike uzajamne saglasnosti, ali je suštinski samo to, silovanje, saglasnost iz straha. Ženska seksualnost time prerasta u način odobravanja muškog nasilništva. U takvom seksu se oličava društvena socijalizacija žene da su upravo one odgovorne za muško seksualno uživanje. Seks je u romanu Ispod Majice traumatsko i nasilničko iskustvo prikriveno idejom ljubavi i seksualnosti kroz koje se konstruiše sam identitet žene.

Time Marijina prividna patologija, odbijanje empatije i samopovređivanje, je zapravo prirodni odgovor njenog društvenog iskustva kao žena, njen defanzivni mehanizam. Ali individualizacijom svog iskustva Marija skida odgovornost Luke, Dina, dečka sa letnjeg raspusta iz Hrvatske, sa prijema Vlade i ostalih muškaraca. Njen manjak osećanja i prikladnog ponašanja ogoljeva društvo koje je nasilno prema njoj, i to ne samo u subjektivnim situacijama silovanja i pokušaja silovanja, već i u samoj svakodnevnoj normalnosti. Ta činjenica dolazi na videlo pri kraju romana, kada Marija uviđa da je i druga devojka prošla kroz ista iskustva, kao i u liku Dunje čiji se odgovori na pitanja poklapaju sa Marijinim.

Nerealizovana, prikrivena ljubav pokreće radnju romana, ali ona takođe poprima rodno određene oblike. Marijino samorazumevanje proizilazi iz opisa svoje ljubavi prema Luki, dok je Luka uspešan, radi, vozi motor, putuje, ide na žurke, spava sa drugim ženama i realizuje svoje želje. Njegov uspeh se bazira na Marijinoj ljubavi, dok se Marijina nesreća bazira na Lukinoj ljubavi. Nejednaki odnosi moći između njih utiču na nejednaku ranjivost koja u Marijinom slučaju prerasta u auto-destrukciju. Lukina ljubav je eksploatativna, tlačilačka. Naravno, Frojd je ove različite ljubavi pripisao ženskoj potrebi za direktnom ljubavlju i toplini koja proizilazi iz nje, dok muškarac izmešta tu potrebu i žudi za društvenoj vidljivosti, koja gradi i održava patrijarhat. Upravo je to ono što Luka ima, a Marija ne. To se ogleda između ostalog i u represivnom promiskuitetu Luke koji posesivno pokušava da odredi Marijinu seksualnost. Njegova ljubomora prema mogućnosti pretvaranja Marija u predmet žudnje drugih, kao i u ekspresivni seksualni subjekat, se odražava na njegovu manipulativnu kontrolu. Kontrolišući njene emocije svojim delima, on kontroliše nju i njihovu vezu. Ljubav nikada nije bila privatna kategorija, ona je isključivo politički način reprodukcije patrijarhata. Insistirajući na njenoj privatnosti, na ideji intimne veze van društvenog konteksta u kojem se odvija, upravo dovodi do karakterizacije Marije kao psihopate, a ne Luke kao nasilnika.

Marija prihvata svoju namenjenu društvenu ulogu. Spoznajom da pati od raka i da će je operacija ostaviti neplodnom, ona pada dublje u depresiju i vidi reproduktivnu mogućnost drugih kao sopstveni poraz. Njeno shvatanje sebe nakon operacije je proizvod društvenih definicija, i neplodnost pretpostavlja i prihvata ideal roditeljstva kao cilj i proizvod veza parova. Kao dopuna tom idealu je kult detinjstva koje predstavlja način povezivanja dve osobe i razlog dugovečnosti veze. Bez roditeljstva, bez deteta, nema ni sigurnosti koja sa njima dolazi, i Marija u svojoj infertilnosti vidi svoju samoću i otuđenje. Međusobno povezani mitovi porodice i detinjstva su upravo ono što vrši dodatnu represiju nad ženama, od kojih se zahteva da kroz ulogu majke reprodukuju sistem sopstevene represije. Marijina patnja je paradoksalno mazohistička želja za samougnjetavanjem. Lukin raskid sa Marijom, njegova promena odnosa prema njoj, je posledica njegove spoznaje da kroz Mariju neće moći da učvrsti, obnovi i nastavi svoj dominantan društveni položaj. Istovremeno se Marijin identitet uspostavlja i negira, ona je žena ali i nije, jer umanjuje potencijal reprodukcije patrijarhata kroz svoju matericu. Ostrakizovana Marija time postaje dvostruka žrtva nametnutog i prihvaćenog identiteta.

Uprkos činjenici da Marija uviđa da deli iskustvo sa drugim ženama, ta solidarnost je povezanost pojedinaca koja ne preti sistemu represija već ga samo potvrđuje. Naposletku, Marija je spremna za život koji se suštinski nije promenio. Ona nameće svoju samouverenost koja je bila moguća u bilo kom trenutku jer je proizvod istih situacija i preživelih iskustva. Ona prihvata svoju sudbinu, i upravo je to zapravo njen poraz i veliki pad jer ona u potpunosti prisvaja svoju ulogu uprkos njenoj samorepresivnoj funkciji. Iako je ona spremna za život, nju je život već porazio.

Roman Ispod Majice, spisateljice Marije Ratković izaziva čitaoce svojim opisima ženske seksualnosti koja je uglavnom tema kojom se bave muškarci. Iza opisa seksa se kriju društvene traume. Otkrivanjem seksualnosti junakinje kroz njeno odrastanje se ogoljevaju nejednaki odnosi moći u ljubavi, u seksu, i društvu uz pomoć traumatskih scena i prividno benignih odnosa. Roman time predstavlja ogledalo društva, koje nastavlja da živi svoje tragedije. Njegova potpuna emancipacija bi zahtevala eliminaciju roda, ljubavi, i porodice.