Veličina Sveta, Branko Anđić, Laguna, 2020, str. 198, ISBN: 978-86-521-3882-1
Roman Veličina Sveta “neostvarenog klaviriste, osrednjeg tenisera, džez melomana i vlasnika mnogih nekorisnih stvari” Branka Anđića je doživeo vrstu ponovnog izdavanja drugačije knjige. Naime, roman je objavljen 2008 godine, tik pre privatizacije Izdavačke Kuće Prosveta, kada je ona prodata IPS Mediji koja je takođe preuzela famoznu Izdavačku kuću Rad. Za godinu dana, koliko su ove izdavačke kuće bile u vlasništvu Dejana i Teodore Pantović, prodate su knjižare i magacini, dok se sama izdavačka delatnost ugasila. Jedino što je ostalo od Prosvete koja je nasledila Izdvačku knjižarnicu Geca Kon u Decembru 1944 je istoimena knjižara u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu. Tako je prva verzija romana doživela strašnu sudbinu štampanja ali nerealizovane distribucije, što nije sprečilo vladu da joj 2011 ipak dodeli Nagradu Miloš Crnjanski za pisce u dijaspori. Nešto više od deset godina nakon prvog izdanja, Laguna je izdala i drugo, “frizirano” izdanje.
U Veličini Sveta, kroz 17 fragmentarnih poglavlja, Anđić predstavlja dijalog generacija u svetu koji se ubrzano menja, a samim tim i širi i sužava, produbljuje i postaje plići. Anđić krstari vremenom, prebacujući se iz prošlosti u sadašnjost iz koje opet uspostavlja veze sadašnjosti sa onim vremenom kojim je uslovljena. Vreme postaje fluidno i određeno prostorom koji užurbano briše granice između njih, kompresujući ih u sukcesivne događaje predstavljene u sećanjima pripovedača. Time vreme postaje posledica događaja, predstavljenih kroz sećanja na određene društvene odnose a roman slagalica koju samo pripovedač može da spoji, nalazeći delove čiji se oblici spajaju i čine veličinu njegovog sveta. Veličina sveta time postaje krajnje subjektivni osećaj spoznaje samog sebe kroz svoje doživljaje.
Pripovedačeva sećanja prelaze iz događaja uokvirenih dešavanjima u zajednici u ona u kojima pojedinačni doživljaji predstavljaju vrhunac spoznaje samog sebe. Posleratno vreme, sa revolucionarnim prelaskom u socijalizam, je predstavljalo zaštitni omotač za društvo koje je pokušavalo da izgradi ravnopravniju budućnost. Time su i sama sećanja zapravo sećanja na zajednicu i način na koji su doživljaji u njoj prerastali u formativna iskustva. Pripovedač romana vidi zajednicu kao nužno zlo koje je nametnuto njegovoj porodici, kojoj je oduzeto nasleđeno bogatstvo i raspoređeno u svrhe skućavanja beskućnika i izgradnje fabrika za preporod društva. Njihova nacionalizovana svojina, iako predstavlja boljitak za zajednicu, čini oca pripovedača ogorčenim pojedincem koji u svojim razmišljanjima i postupcima nastoji da podire taj sistem zarad ponovnog uspostavljanja svoje moći i uticajnog društvenog položaja. Sećanje na oca uspostavlja razliku između njega, sa prefinjenim enološkim ukusima, intelektualnim i fizičkim predispozicijama, i njegove infantilne zajednica koja se čini da uživa u svojoj bedi, koju kroz maštu prevazilazi. Za oca pripovedača, svet postaje skučeniji oduzimanjem bogatstva, a njegovo suberzivno delovanje način da se svet proširi. Otuda i pripovedačeva želja za različitošću koja je sinonim za uspeh i toksično poređenje sa svojom okolinom, pa i činjenica da su i očevi i sinovi dobri teniseri i šahisti, inače sportovi zasnivani na takmičarskom duhu pojedinca. Kroz negativne odnose oca i njegove okoline, veličina sveta postaje sinonim za globalizaciju i njene posledice koje se uviđaju u raslojavanju zajednice.
Kroz oca, pripovedač spoznaje samog sebe. Kroz očevo izgubljeno bogatstvo, on poistovećuje slobodu sa zadovoljavanjem sopstvenih želja. Otuda i njegova beskrajna dečačka sreća kada vidi milione upisane u očevu štednu knjižicu, i tuga kada otkrije farsu tih brojeva. Njegova svest o ekonomskoj dimenziji života je uslovljena predmetima njegovih potrošačkih želja koji ujedno i oblikuju njegov lik. Odnos deteta prema igrački mačke i miša u izlogu koju otac ne može da kupi igra formativnu ulogu u stasavanju, jer ga to uskraćenje uči da kontroliše svoje ponašanje i pokazuje “svetu svoje lice skromnosti i samokontrole”. Da su ove osobine samo manipulativni pokušaji da se dođe do cilja ukazuje i iskreno razočaranje kada ona postane i zapravo njemu nedostupna. Ono što je za pripovedača igračka mačke i miša, to je svetleći globus za njegovog sina. Kao i kod oca, ovaj predmet uslovljava razvoj pojedinca. Nenadano, kroz fetišizaciju robe, roman zapravo ukazuje na posledice globalizacije i hiperprodukcije koja je izmenila odnose između ljudi i predmeta. Sada su predmeti ti koji poseduju nas, čine nas da im se prilagodimo i uskladimo naše živote njihovim potrebama. Tako svetleći globus uslovljava sinovljevu želju da postane avanturista. Sloboda se u romanu meri količinom predmeta i mogućnošću da se zadovolje porivi nametnuti globalizacijom. A sopstvenim željama, nadanjima i doživljajima, pripovedač i sin omogućavaju reprodukciju sopstvenog društvenog položaja i same globalizacije.
Prelaskom na sećanja svojih odnosa sa sinom se ubrzava ritam romana, i pripovedač putuje do različitih delova sveta. Sećanje na koktele koje piju na plažama pustih ostrva Atlanskog okeana se sa lakoćom prepliću sa razmišljanjima o sudbini indijanskih plemena visokih planina Bolivije. Opisima sećanja dominiraju osećanja lagodnosti, sreće i bezbrižnosti koja se stapa sa okruženjem koje teži da ga načini takvim za druge. Siromašni aboridžini stoje na usluzi oca i sina, i upravo je njihovo služenje preduslov sećanja kojeg pripovedač nije svestan. Oni postaju predmet čija potrošnja od strane oca i sina uslovljava veličinu njihovog sveta, kao uostalom i sami toponimi njihovih putovanja. Širenje sveta predstavlja njegovu komodifikaciju radi lakše potrošnje. Pripovedač nije svestan svoje privilegovane pozicije koja je proizvod belog društva kolonizatora čije on posledice uživa kao njegov sastavni deo. Nejednako društvo, svet bogatstva koji je neophodan preduslov za konstantno uvećavanje veličine sveta pripovedača, njegovog oca i njegovog sina, i svet siromaštva je prećutan metanarativ romana. Njegovo ignorisanje je sastavni deo forme i upravo ono što fragmentira narativ i pretvara ga u mozaik sećanja na potrošačka iskustva.
Roman Veličina Sveta predstavlja svojstvenu apologiju globalizacije sačinjenu od fragmentarnih sećanja na doživljaje uslovljene nejednakošću i nepravdom. U romanu se veličaju osobine koje su preduslov uspeha globalizacije i koje su neophodne za njenu društvenu reprodukciju, kao što su toksično takmičarsko nadmetanje gde se svaki odnos gleda iz hijerarhijskog ugla zadovoljavanja sopstvenih potreba a ne iz ugla potreba zajednice. Komodifikacijom doživljaja i njihovom uspešnom potrošnjom, pripovedač romana meri veličinu svog sveta, ali kao i svaka apologija, izostavlja njegove posledice.
