Petodinarke, Goran Dakić, Imprimatur, 2019, ISBN: 978-99976-776-3-1
Drugi roman novinara i književnika Gorana Dakića o Dalju, mestu u istočnoj Slavoniji, zapadnom Sremu, izdala je mlada Banjalučka izdavačka kuća Imprimatur. Petodinarke je prvenstveno bio izdat u Hrvatskoj od strane SKD Prosvjeta u Zagrebu 2014. sa ograničenom distribucijom, da bi pet godina nakon toga Imprimatur preuzeo na sebe štampanje drugog izdanja koje je sada pristupačnije.
Petodinarke je roman koji govori o proterivanju Srba sa svojih ognjišta u Hrvatskoj tokom raspada Jugoslavije putem opisa dečačke sudbine Željka Niševića koji je sa porodicom izbegao u Dalj iz sela Oćestovo i njegovih prvih dana u novom razredu. Željko, kao i svi ljudi koji prisilno napuste svoje domove, okupira bestežinski prostor između izbeglice i došljaka u kome trauma, strah i zbunjenost prevladavaju, ali u kome se naziru i tračci nade. On je otelotvorenje protivrečnih tendencija sećanja na pretprpljeno zlo i sadašnjeg spokoja, prividne dečačke nevinosti iza koje se krije trauma odlaska. Kao takav, on se pridružuje razredu šesto ce u kojem njegovi novi drugari, ili deca sa kojima sedi u istoj prostoriji jer drugarstvo ipak označava određen odnos koji on još nema, bivaju zbunjeni njegovom identitetskom neodređenošću. On je dečak, ali je takođe i izbeglica, posledica rata kojeg su i ostala deca svesna. Za njih, šćućurene među zidove učionica i svojih kuća i zaštićeni, rat je ono čime se očevi bave, a ne deca. On je istovremeno jedan od njih, ali i njihovih roditelja. Zato je i sam roman i za decu i za odrasle.
Željko zbunjuje ceo razred i postaje predmet koji oni pokušavaju da prisvoje svojoj sadašnjosti i svakodnevici. Kod nekih to izaziva mržnju, sažaljenje, ili prividnu nezainteresovanost, dok kod drugih Željko predstavlja sećanje na život koji su i oni sami napustili. Tu se nelinearna forma narativa koju Dakić koristi preliva u značenje, jer višeglasje iz kojeg je roman ispričan uspešno dočarava različite tokove istih života i njihovo stapanje u Dalju. Kao i Dunav, lajtmotiv romana, koji se, kao kod Vitanove bare, razliva u mnogobrojne kanale da bi se naposletku stopio u Crno more. Ali takođe kao i Dunav koji je, kao i žitelji Dalja i Jugoslavije, pretrpeo ratove i zločine, harmoniju i trenje, i koji uprkos tome odlučno nastavlja svoj tok, izmenjen istorijom koja ga sačinjava. Upravo se u tihom Dunavu ogleda i sudbina diskretnog Željka. Željkovo herojstvo, kao i legende Dunava, su projekcije drugih ljudi u koje oni sami ne veruju jer je za njih herojstvo puk način preživljavanja. Otuda i njegov stid kada se otkrije njegovo iskustvo pre dolaska u Dalj, jer dok je za druge to herojstvo, za njega je trauma koja drugima otkriva svu njegovu ranjivost.
Likom dečaka Željka Niševića Dakić podriva ideale heroja koji su proizašli iz nacionalističke mitologije ratova ’90-ih. Oni su kriminalci, paravojnici i vojnici koji su bili upravo oni zbog kojih su Željko i njemu slični proterani, a drugi ubijani. Njihova moć koja je proizilazila iz pušaka i krvoločnosti je ono što briše Željkove doživljaje, i Dakić putem Željka skreće pažnju sa njih i upire je u one koji svojim herojstvom nisu tlačili, već preživljavali. Kroz Željka Petodinarke postaje anti-ratni roman.
Petodinarke, iz naslova romana, su papirnate novčanice kojima se zadovoljavaju drugi, oni koji ih nemaju. Tako dečak koji podučava Željka, Goran, kupuje opremu za pecanje sa njima, Slavicin otac joj kupuje šećernu vunu, a Bogdan, na veresiju, hranu za porodicu svoje izbegle sestre. Novac u tom smislu povezuje zajednicu i postaje jedan od vidljivih načina iskazivanja ljubavi, empatije i zahvalnosti prema onome u čije ime se troši kao i način maksimizacije individualnog izbora putem potrošnje. Ali ovaj izbor je ograničen nemaštinom, i petodinarke se pojavljuju kao limit preko kojeg Daljska zajednica ne prelazi. Ali isto tako se iste te petodinarke pretvaraju u dug prema onima koji ih darivaju, za koji oni koji je prihvataju nisu svesni i samim tim ga nikada neće otplatiti. Goran možda shvata odakle dolazi njegova plata, ali prekasno, dok je Slavicin tata preživeo rat zbog te novčanice, a Bogdan svoju golgotu, pa su i oni do neke mere Željko.
Uprkos vremenima i događajima koje opisuje, roman odiše nadom. Škola, deca, kirbaj predstavljaju kontrast turobnosti okruženja u kojem se nalaze i dešavaju. Snaga Željkovog karaktera je u njegovoj nadi u bolje sutra, koju ispoljava učenjem Engleskog jezika. Za njega, iako prećutno u romanu, to predstavlja šansu da se napusti Dalj, pa otuda i njegova zahvalnost kada vidi veliki putnički brod kako plovi Dunavom. Možda je upravo taj brod razlog zašto se Željku gubi svaki trag, i Dakić ostavlja čitaocu da sam nastavi njegovu priču.
Petodinarke je roman koji kroz prividnu jednostavnost kazivanja i radnje predstavlja svu kompleksnost jednog vremena, ali i nadu koje ono, uprkos svoj brutalnosti, nije uspelo da ugasi u onima koji su ga preživeli. Podsećanjem na strahote ratovanja, kroz prikazivanje paralelnih svetova dece i odraslih, rat se prevazilazi i pretvara u deo istorije koji se njima nametnuo mimo njihove volje, i koji su oni odlučni, kao i sam tok Dunava, da prevaziđu.
