Pun Pansion: Bilo Jednom u Urgentnom Centru, Predrag Mitrović, Laguna, 2020, str. 198, ISBN: 978-86-521-3781-7
Književnost kao obavezan ili izborni predmet na medicinskim fakultetima u Americi je prisutan još od ranih ’70-ih. Uostalom, kao i svaka nauka, medicina napreduje putem pisane reči koja sadrži suštinu poduhvata. Smatrano je da književnost pozitivno utiče na lekarsku empatiju i razumevanje bola i patnje kod pacijenata, dok umeće pomnog čitanja potpomaže veštinama interpretacije kliničkih izveštaja kao i razumevanja samog lekarskog poziva. Pri prijemu i otpustu pacijenta, svaki doktor na trenutak postaje pisac koji treba da opiše život pacijenta koji predstavlja artikulaciju više, ponekad i protivrečnih, značenja tekstova kao što su faktori rizika, simptomi, tok bolesti, mišljenja drugih doktora, i ponašanje tela. Uporedo sa pričom pacijenta, doktor interpretira i narative iz drugih oblasti da bi proizveo klinički značajnu priču, koristeći jezičke konvencije specifične medicini. Celokupan medicinski poduhvat se onda može opisati kao proizvod međusubjektivnog narativa; svojstven vid književnosti.
Medicina je takođe zastupljena i u kanonu svetske književnosti. U četvrtoj knjizi Guliverovih putovanja Džonatana Svifta, Guliver, hirurg koji je studirao medicinu u Londonu, opisuje medicinsku teoriju 18. veka dok se u Brobdingnag-u susreće sa ženom sa gljivičnom infekcijom na dojci i muškarcem sa lojnim cistama, a u Liliputu njegova anatomija dolazi do izražaja. Middlemarch, Marry Ann (Džordž Eliot) je priča o doktoru Tertiusu Lidgejtu koji želi da reformiše svoju profesiju u potrazi za takozvanim primitivnim tkivom iz kojeg proizlazi svo ostalo dok istovremeno iskazuje uticaj profesionalne karijere na životne izbore. Dnevnici Samuela Pepys-a nam ostavljaju grozne opise vađenja kamena iz bešike bez anestezije. Medicina, medicinski radnici i bolesti su takođe prisutni i u Prustu, Džojsu i Ibsenu. Iako možda refleksno ne povezujemo prirodne i društvene nauke, pogotovo medicinu i književnost, one svakako imaju dodirnih tačaka preko kojih se međusobno upotpunjuju. To je slučaj i novog, trećeg po redu, romana Predraga Mitrovića, načelnika koronarne jedinice kardiologije Urgentnog centra u Beogradu. Njegov prvi roman San urgentne noći je bio inspiracija za istoimeni serijal u kojem su doktori i (preživeli) pacijenti isticali neobične priče kakvih ima na pretek u institucijama kao što je Urgentni centar. Knjige i priče se maltene same od sebe pišu.
Roman Pun pansion je način da Mitrović uvede čitaoce u prostor u koj najveći broj ljudi nikada neće kročiti, ali koji je sveprisutan u svojoj mogućnosti kod svakoga. Kroz priču, on nas provodi kroz prijemnu ambulantu, nakon koje pacijent u zavisnosti od težine slučaja dolazi do sale za kataterizaciju, “mesta gde se snimaju krvni sudovi srca na jednostavan način,” i posle do koronarne jedice, “u kojoj leže najteži bolesnici.” Urgentni centar romana je oronuo, bučan, prokišnjava, sa dotrajalom je opremom koja ili ne radi ili je nema u dovoljnim količinama za broj pacijenata centra. Tu su kolica bez gume na točku, kao i flekavi kreveti na kojima leže bolesnici u prepunim sobama koje nadzire nedovoljan broj nedovoljno plaćenih lekara koji pokušavaju da spasu sve živote sa onim čime raspolažu u uslovima koji su im nametnuti. Otuda i naslov “Pun pansion,” koji u svom sarkastičnom kontrastu naglašava cilj lekara da pruže dvadesetčetvoročasovnu “uslugu” ne bi li gostima, pacijentima, bilo dobro, u uslovima koji na prvi pogled ne obećavaju mnogo.
Pun pansion kroz opise Urgentnog centra takođe predstavlja vid kritike zdravstvenog sistema Srbije, a samim tim i države koja iza njega stoji, ali pazeći pritom da se sistem ne poistoveti sa ljudima koji u njemu rade. Ta kritika se krije iza satiričnih i naglašenih, nalik absurdističkoj fikciji, opisa koji služe da distanciraju u strahu od posledica, psiholoških i materijalnih. Sama bolnica time postaje faktor rizika u životima i lekara i pacijenata, dok infrastruktura takođe prerasta u pacijenta kojem je potreban doktor. To lekari u romanu i uviđaju, ali su takođe svesni manjka sopstvenih sposobnosti da utiču na poboljšanje svojih radnih mesta. Njihov rad je odraz njihove rezignacije i neuroze kojom regulišu svoj strah, akncioznost i beznađe.
Ljudi koji rade u Urgentnom centru su puka suprotnost samoj zgradi. Medicinske sestre su uvek spremne, i njihov staž im dozvoljava da same leče pacijente, dok je Vlada Vukčević “kardiolog sa najvećim brojem rendgena po jedinici površine kože.” Njihova posvećenost je puka suprotnost i negacija njihovih uslova za rad. Oni rade u gužvama, koje, osim kao indikacija nedostatka zdravstvenih kapaciteta, u modernizmu uvek poprimaju negativne konotacije. Previše čovečanstva postaje pretnja identitetu pojedinca koji nestaje u masi, što se dešava pacijentima, dok lekari uspevaju, putem svoje profesije, da se izdignu iznad njih. Sam Mitrović (u romanu) se predstavlja kao muzičar, dok se identiteti pacijenata stapaju u gužvu nakon prelaska (nepostojećeg) praga centra. Relacije moći koje upravljaju vezama doktora i pacijenata čine da su doktori ti koji kontrolišu mase svojom solidarnošću ili milostinjom i ta hijerarhija se iznova uspostavlja svakom interakcijom između bolesnog i njegovog iscelitelja.
Ako u hotel gosti dolaze da bi se opustili i privremeno napustili uobičajne tokove svog života sa svim propratnim ulogama i maskama koje nose u njemu, onda na sličan način i Urgentni centar ogoljeva ljude koji bivaju prepušteni usluzi. Likovi romana imaju dvojne živote, one van bolnice i one u njoj i svaki pokušaji da se oni usaglase su nemogući. Advokat, kriminalac, policajac, starija ili mlađa osoba preuzimaju ulogu pacijenta koje privremeno deli narav, ali koja se takođe izjednačava kada ih njihovo zdravlje prepusti lekarima. Lekari, takođe podvojene ličnosti, prisvajaju svoju ulogu i veze između njih i pacijenata prerastaju u predstavu. U romanu se to vidi u liku kardiologa Predraga Mitrovića čije unutrašnje mišljenje o ponašanju pacijenta ali i samoj klinici se razlikuje od onog što ispoljava. Njegova uloga se sastoji od smirenog, često sarkastičnog i satiričnog lekara koji svojom staloženošću vlada haotičnom situacijom. Profesionalna otuđenost lekara od svojih emocija je ključ te kontrole koja im dozvoljava da se suoče sa smrću i inače emocionalno iscrpljujućim prilikama i iznova rade istu stvar. Peđi umiru dva pacijenta tokom njegovog dežurstva, ali uprkos tome, on i dalje daje sve od sebe da spasi novodospele pacijente. Upravo taj uspešan čin potiskivanja emocija je to što celokupan sistem drži u stanju u kojem se nalazi. Oni trpe i zbog te strpljivosti se ništa ni ne menja. Kada bi se doktori udružili, njihov pritisak na nadležne organe pod pretnjom obustave rada bi zasigurno poboljšao i njihove uslove rada ali i samo mesto.
Medicina svojim specifičnim rečnikom lako podleže književnim opisima putem kojih se približava čitaocima. Metaforama i poređenjima se medicinski termini pretvaraju u svakodnevni govor i stapaju sa svakodnevicom koju možemo da pratimo sa bezbedne distance pasivnog posmatrača što čini sam roman bioskopskim; kao neku vrstu epizode Gray’s Anatomy. Mitrović je uobličio doživljaj i time što je uključio i samokomponovanu muziku koja prati tekst, ali nažalost, samo prvih stotinu čitalaca su imali priliku da je i čuju.
Pun pansion je roman koji hvali požrtvovanje zdravstvenih radnika i ukazuje na njihovu značajnu društvenu ulogu. Roman takođe približava čitaocu instituciju koja uživa strahopoštovanje u narodu zbog svoje funkcije kao poslednji stepen zdravstvene nege nakon kojeg pacijenti ili bivaju izlečeni ili umiru. Mitrović demistifikuje lečenje njegovim ležernim predstavljanjem, ali takođe ukazuje i na nedovoljno dobre uslove u kojem se ono odvija, ostavljajući čitaoca sa verom u lekare, ali ne i zdravstveni sistem.
