Ostrvo Pelikana, Miodrag Majić, Vulkan Izdavaštvo, 2020, str. 334, ISBN: 978-86-10-03406-9
Nakon uspeha Dece Zla, romana sa kojim je Sudija Majić stupio na književnu scenu Srbije, dolazi Ostrvo Pelikana, koji je već za samo mesec dana od prvog doživeo i svoje 19. izdanje. U njemu, Sudija Majić uvodi čitaoce u svoju profesiju, dopuštajući im da zavire u razmišljanja delilaca pravde i pitanja sa kojima se bore pri donošenju svojih odluka. Kroz krivični sučaj obljube sa detetom između punoletnog Gabriela i maloletne Ajše, Majić, pomoću lika Sudije Pavla Dedijera i novinarke Jovane Marić, predstavlja svojstvene moralne dileme i posledice donošenja odluka na živote osuđenih u korumpiranom sistemu vlasti koja koristi druge za obračun sa pretnjama po svoju moć.
Ključna pretpostavka romana je postojanje dve različite kulture koje postoje u potpunoj izolaciji i čijim sukobom dolazi do rušenja slabije kulture marginalizovanih Roma. Sudija Dedijer, u nadi da će dodeliti pravdu, oslobađa Gabriela krivice na osnovu različitosti Romske i bezimene kulture kojoj Dedijer pripada. Pravdajući se običajima sredine u kojoj su odrasli i u kojoj su voleli, Dedijer smatra da bi osudom presudio i “njihovim očevima i majkama, njihovoj veri, legendama i čitavom tom svetu”. Psihijatrijski veštak dodaje da u poimanju, svesti i prihvaćenom sistemu vrednosti ne postoji suštinska razlika između Ajše i Gabriela, deteta i punoletnog muškarca. Iako opravdava razlike, Dedijer to radi kroz paternalistički odnos koji uprkos svoj blagonaklonosti i želji za prihvatanjem reprodukuje dominantne predrasude prema Romima koje postoje u društvu. Njihova različitost je odraz te bezimene kulture koja projektuje svoje vrednosti i u toj projekciji stvara imaginarne Rome kroz koje potvrđuje svoju dominaciju kroz sam čin prihvatanja. Kroz uverenje da razume Romsku kulturu, pa makar i samo ideju njene različitosti, Dedijer ističe svoje osobine. Njegovom presudom čitalac uviđa razlike između sudije koji je vođen inteligencijom, pasivnošću, očekivanjem, i planiranjem i Roma, vođenih emocijama i impulsima. Čak se i temom rane seksualne aktivnosti i potentnosti materice (Ajša zatrudni već nakon prvog odnosa, a ubrzo zatim još jednom), koketira sa stereotipima o stepenu razmnožavanja unutar Romske kulture i njihovoj odgovornosti za neadkvatno planiranje porodice.
Dedijerovim shvatanjem kulture Roma se postavlja lažna moralna dilema. Naime, posmatrajući dve različite kulture kao potpuno izolovane jedne od druge, i ujedno postojeći odvojeno od same države do određenog trenutka, Dedijer oslobađa državu odgovornosti za situaciju u kojoj se Romi već nalaze. Ahistorijsko predstavljanje kulture od strane Dedijera isključuje dinamiku promena i različite vidove opresije koje su uticale na njeno oblikovanje. Posledice direktnog kontakta kultura za Dedijera počinju i završavaju se Gabrielovim slučajem koji postaje početna tačka uplitanja korumpirane države u Romsku zajednicu. Iako je Dedijer svestan da Ajša i Gabriel žive u potpunoj bedi, osuđeni na glad, rintanje i margine društva, on uprkos tome ne uviđa nepravdu u njihovom načinu života. Siromaštvo i beda je prisutna, ali ne kao nepravda već kao činjenično stanje Romske zajednice. Za njega činjenica da Gabriel preživljava sakupljajući sekundarne sirovine za koje iskamči 8000 do 12000 mesečno, da živi u oronuloj baraci i da je njegov život borba za preživljanje, predstavlja drugačiji način života nad kojim se on sažaljeva, ali koji je takav oduvek i samim tim deo te imaginarne kulture. Za Sudiju Dedijera nepravda počinje sudskim procesom i pravnim uplitanjem u živote Ajše i Gabriela, a ne istorijskom nepravdom koja je oblikovala društvo i dovela do samog sudskog procesa. Time Sudija Dedijer ignoriše strukturno i simboličko nasilje koje je sastavni deo Gabrielove i Ajšine svakodnevice i ekskluzivno se bavi pitanjem subjektivnog nasilja, ne uviđajući da njegova presuda i njeno kasnije obaranje samo menjaju formu nečega što je oduvek prisutno u životima Ajše i Gabriela. On kulturološkim razlikama neutrališe političku nejednakost i ekonomsku eksploataciju, a njihova beda postaje jednostavno različit stil života. Romska kultura, kako Dedijer misli da je razume ili ne razume, je onda proizvod dogmatskih pretpostavki i konstrukcija.
Istorijski gledano sama ideja prevremenog ili dečjeg braka, i odnosa koji sa njim dolaze, je proizašla iz viševekovne represije nad Romima od strane teritorijalnih i nacionalnih država, upravo tih bezimenih kultura kojima Dedijer pripada, koja je kulminirala Aušvicom. Ženska deca porobljenih Roma su često bila silovana od strane njihovih vlasnika i zemljoposednika, pa je brak bio način da se mlade Romkinje sačuvaju i spasu jer, zbog kulta nevinosti, jednom kada izgube nevinost prestaju da budu plen. Takođe je bio i vid preživljavanja u slučaju da porodice ne mogu da prehrane svoju decu. Represija nad Romima i njihova međusobna povezanost sa svojim opresorima dovode do uzajamnog konstituisanja.
Za Dedijera, pravda bi bila zadovoljena oslobađajućom presudom, ali time bi se par vratio u sredinu čiji su običaji zapravo način preživljanja i odbrane i odgovor na ekonomski i društveni poredak koji Dedijer kao sudija brani. Što čini njegovo izlaganje o slugama Mamona krajnje licemernim. Koliko god on narcisoidno smatrao da je u svojim odlukama remetio moć, njegovo deljenje pravde se odvijalo u rigidnim okvirima koje nipošto nije prevazilazio, jer sam smisao prava je odbrana statusa kvo, odnosa moći u nejednakom društvu. Pravo i pravda, iako u nominalnom sukobu u romanu, proizilaze iz istih okvira. Upravo zato, čak i oslobađajuća presuda nije ništa no način vraćanja ravnoteže u pojedinačne živote Ajše i Gabriela, dok Romi generalno, ostaju u položaju društvenih parija, jer oni i njihovi likovi ne predstavljaju izazov normama vlasništva, roda, niti nacionalnog identiteta unutar kojih se Dedijer kreće. Da li je to pravda? Ne, jer pravo i pravda ne postoje van društvenih konteksta koje ih određuje, a ako je sam kontekst nepravedan, onda ni ono što proizilazi iz njega ne može da ima obrise bilo kakve pravde.
Zastrašujuće ophođenje prema Romima navodi Dedijera da ih klasifikuje kao ljude nevažne za društveni poredak, ponovo neuviđajući važnu ulogu upravo taj višak populacije (u kapitalističkom smislu) igra u reprodukciji društveno-ekonomskog sistema i sopstvenog tlačenja. Ljudi na marginama društva, kao Romi, igraju ključnu ulogu u klasnom društvu jer su deo tehnologije klasne dominacije, koje je Dedijer deo, ali ne zbog svoje uloge u Ajšinoj smrti. On je objekitvno prisutan u njihovim životima i pre suđenja, ali toga nije svestan zbog svog ubeđenja u sopstvenu pravičnost.
Upravo taj manjak subverzivnosti čini Dedijerovu smrt uzaludnom – načinom zadovoljavanja sopstvenih iluzija i hrišćanskih kompleksa kao prividnih posledica neuroze. On prisvaja Jovanine grehe, a ujedno i grehe njenih saradnika, kao Isus, dok je njegov bol i patnja, prouzrokovana tabloidnim blaćenjem, porocima i rakom pluća, golgota kroz koju prolazi. Insistiranje na individualnom poduhvatu je jednako posledica razorene zajednice kojoj sam pripada kao i njegovog (arogantnog) spasiteljskog uverenja koji ostaju kao posledica njegovih sudijskih dana. Kroz svoju smrt on spašava Jovanu koja uviđa svoje grehe i koja nasleđuje istinu koja neće promeniti svet niti pomoći drugim Ajšama i Gabrielima koji ostaju da pate u svojoj nevidljivosti u rukama sistema, a ne pojedinaca. Kroz razgovor Jovane i Dedijera, roman prelazi iz potrebe zadovoljenja retributivne pravde na vrstu restorativne i tranzicione pravde koja gladi konflikte, ali ni jedan ni drugi oblik suštinski ne menjaju uzroke. Naposletku, samoubistvo sudije je šarlatanski čin oportunizma u želji oblikovanja sopstvenog legata, jer njegovo ili Jovanino iskupljenje ne dovodi do promena. Trijumfalno zlo ostaje za njima, a Dedijerova sumnja i složena shvatanja društva se svode na impotentnu sumnju u pravosudni sistem.
Sudija Majić vešto konstruiše ženske likove jer kroz njih uviđamo povezanosti društvenih razlika kojih ni Dedijer nije svestan. Lik Ajše se nalazi na prekretnici rase, klase, i roda, koji čine višestruka mesta represije nad ženama. Njena udaja za Gabriela je način zaštite, što se i vidi po Gabrielovom odlasku u zatvor kada ona biva primorana da gladuje, prosi, i na kraju, na prostituciju. Njena ekonomska zavisnost od Gabriela i podređen položaj u sopstvenoj zajednici dolazi do izražaja u odabiru reči koje Gabriel koristi kada razmišlja o njoj. Ajša njemu “pripada”, ona je “njegova” i njemu je nemoguće da zamisli Ajšu bez njega kao čuvara. Suprotno njoj je Jovana, koja je zaposlena, osamostaljena i seksualno oslobođena, i koja pati od posledica seksualnog zlostavljanja od strane očuha dok je bila maloletna. Predstavljenje Ajše kao komlepksan predmet požude i progona, čime dolazi do njene desubjektifikacije, dozvoljava Jovani da konsoliduje svoj identitet kroz Ajšinu tišinu i krajnji pad i da se iskupi. Jovanina griža savest nestaje kada ona prihvata da brine o Sarandi i da joj bude majka. Sa njom Saranda nikada neće biti gladna, ali ujedno i zbog Jovane, Saranda nikada neće imati svoju biološku majku sa kojom je, opet zbog Jovane, bila gladna. Njihov odnos predstavlja nultu sumu nejednakog društva u kojem se nalaze.
Sudija Majić je napisao roman koji postavlja obilje otvorenih pitanja i ostavlja čitaocu da nađe odgovore na njih, sejući klice različitih ideja kroz tekst. To dovodi do preispitivanja sopstvenih stavova što veže roman za čitaoca čak i nakon poslednje stranice.
