U Jarku, Slađana Nina Perković, Imprimatur, 2020, str. 204, ISBN: 978-99976-776-8-6
U toku jednog dana i jedne noći, junakinja romana Slađane Nine Perković pripoveda o sporom ali sigurnom padu u jarak čitave jedne porodice koja bezuspešno pokušava da savlada okolnosti koje su im nametnute. Od samog početka priče, događaji van kontrole pojedinca kroje njegovu sudbinu. Kada bezimenoj junakinji u sobu utrči mama i prekine je u gledanju kriminalističke serije, koja je ujedno i jedini samovoljan čin koja junakinja uspeva da uradi, i nametne joj obavezu da prisustvuje sahrani strina Stane, tužno klupko života jedne porodice počinje da se odmotava u jednu bizarnu, tragičnu i haotičnu priču.
Likovi okupljeni u široj porodici strina Stane nevoljno pokušavaju da zadovolje društvene konvencije i tradiciju pri organizovanju sahrane. Oni nemaju dovoljno novca da plate daću preminuloj i da organizuju narikače da je oplaču, ali kroz zadovojavanje tradicije vide mogućnost zadovoljavanja svojih potreba. Ako bi uspešno organizovali događaj, svako od naslednika bi dobio deo porodične imovine u kojoj vidi izlaz iz svojih muka prouzrokovanih besparicom. Ali ekonomska bespuća likova su latentni pokretač radnje, dok je tradicija ono što se nameće likovima i što ih gura u bezizlaznu situaciju, iako svako uviđa njenu banalnost. Sam jaz i kontradiktornost između društvenih i pojedinačnih potreba i kolektivni impuls da se povinuju društvu otkriva činjenicu da nijedan lik nema kontrolu nad svojim životom i da su njihovi životi vođeni od strane drugih, koliko u bukvalnom smislu toliko i u apstraktnom. Oni rade nauštrb samih sebe. Niko neće da se penje na brdo, mesto sahrane, kaljavim i strmim putem, ali isto tako konvencija nalaže da se na sahranu ne ide automobilom, tako da oni bivaju primorani da idu peške. U pokušajima da se bude uzoran član zajednice, pojedinačni likovi fizički i emocionalno pate i u svojim međusobnim odnosima sprečavaju jedni druge da ostvare svoje namere. Mitomanija, nažalost, nije strana Balkanu.
Celokupna porodica se ogleda u liku Radomira, Staninog muža, koji ne uspeva da priredi svojoj ženi sahranu kakvu je htela, bez popova i bez krsta, jer njegova porodica to smatra neprihvatljivim. Njegov neuspeh i naknadni pokušaj da se sopstveni život stavi pod kontrolu samoubistvom ukazuje da je jedan od načina da se uspostavi kontrola nad životom u beznađu negacija života; biranje trenutka kada će lik umreti, jer je naposletku jedino to zasigurno. Ali time bi on osujetio planove ostatka porodice jer bi kupac imanja, mesija boljeg života, odustao od kupovine i uskratio ostale njihovog udela u raspodeli imovine. Čak i u tome konvencija igra ulogu pokretača radnje jer ona nalaže da bi kupac odustao od kupovine ukoliko se na imanju desi samoubistvo, iako niko ni ne pita da li bi to kupac zaista i uradio. Tradicija je breme koje povezuje likove i koje ih sprečava da se izvuku u svoju samoću i uspostave kontrolu nad sopstvenim životom.
U romanu U Jarku takođe dolazi do izražaja međugeneracijski dijalog kroz način na koji se potomci ophode prema svojim precima. Radomir u romanu ne dolazi do reči i kada ga voze do bolnice, njegovo telo je prebačeno preko gnjilih jabuka. Briga o njegovom telu je posledica drugih ciljeva i način pozicioniranja, a ne primarna intencija. Takođe, u opštem metežu na groblju, Popadija ne uviđa baba Živanu i skače na nju, nakon čega Živana pada u nesvest. U jezgru ovih banalnih događaja se nalazi opšti odnos mlađih prema starijima, što dolazi do izražaja i u svakodnevici šireg društva u najbenignijim situacijama, kao na primer, punom autobusu kada mlađi odbijaju da ustanu za starije, ili nešto bliže današnjici, u mišljenju da stariji ne zaslužuju zdravstvenu negu jer će, bože moj, oni skoro.
Tenzija između ideje kohezivne porodice i njene stvarne raščlanjenosti je još jedan element kontradiktornosti tradicije i zbilja. Iako smatrana osnovnom jedinicom društva koja okuplja najmilije i koja pretpostavlja određene odnose između članova, porodica naratorke je skup zaraćenih pojedinaca koji u svojim rođacima vide protivnike i prepreke ka zadovoljavanju pojedinačnih ciljeva. Ovim se Perković vešto poigrava i ukazuje na ono što često stoji iza ideala porodice, naime sumnja, mržnja, neslaganja i sopstveni interes. Šta više, porodica junakinje je puka antiteza ideje porodice, i upravo takva pojedinačnost i takmičenje u zadovoljavanju sopstvenih interesa ih sprečava da uspostave kontrolu nad svojim životima. Time se postavlja pitanje do koje mere su oni zapravo u jarku zbog nesposobnosti slaganja i prevazilaženja neposrednih nagona, a do koje mere su sami njihovi pokušaji osuđeni na neuspeh zbog sredine u kojoj se nalaze, jer pokušavaju da se izvade iz jarka u kojem se celo društvo nalazi. Prihvatiti da su likovi osuđeni na jarak, jer se od početka nalaze u samom jarku je način da se izmesti pojedinačna odgovornost i da se opravdaju bespuća u kojima se nalaze kao sudbina. Da li je jarak u kojem se oni nalaze besperspektivna zemlja i zatrovana sredina Bosne (i Balkana) koja u okovima tradicije određuje društvene odnose ili je pak obrnuto, da li društveni odnosi stvaraju jarak u koji društvo upada?
Roman Slađane Nine Perković ne daje direktan odgovor na ovo pitanje, i mogućnosti agentivnosti likova i njihovih strukturnih ograničenja se konstantno prepliću i dopunjuju. Kada cela porodica sedne za sto da jede nakon sahrane, njihova međusobna interakcija i način ophođenja prema raspodeli hrane ukazuju na individualnu sebičnost ali i posledice nemaštine koja pretvara ručak u priliku zadovoljavanja osnovnih bioloških funkcija. Svako od njih pokušava da nađe najbolji komad mesa, što dovodi do podele porodice, koja nije ništa drugo no skup krvno povezanih pojedinaca, na pobednike i gubitnike. U ovome se ogleda reciprocitet društvenih odnosa i time se konstruiše značenje. Tako da kasnije, kada junakinji romana, kojoj je inače zapala koska za ručkom, Popadija da tanjir supe, ona pretvara taj običan događaj u izvor sumnje prema Popadiji jer odstupa od normalnosti takmičarskog nadmetanja. Njena sumnja ide do te mere da se zadovoljavanje biološke funkcije potrebne za život pretvara u metodu smrti. Dobročinstvo postaje sumnjičavo, jer ono u njihovim odnosima ne postoji.
Ali činjenica je da nisu svi osuđeni na bezvoljno lutanje u svom životu. Kroz Mimin lik, Stojanove ćerke, i njene mame, Danke, Perković ukazuje na mogućnost kontrole sopstvenog života, ali takođe da je posledica istog samovolja, arogantnost, nemar, i nesolidarnost. Mimi koristi svoj položaj i manipuliše glavnom junakinjom i okolnostima da bi zadovoljila svoje neposredne potrebe, ne mareći za posledice koje one imaju na njeno okruženje. Danka uspeva da pobegne iz emotivno nasilne veze sa Stojanom i njene ekonomske zavisti od njega time što organizuje šverc garderobe iz Mađarske. Ona koristi novonastalo bogatstvo da napusti njen prethodni život. Jedina razlika između Mimi i Danke sa jedne strane, i ostalih likova sa druge, je da su Mimi i Danka uspešni u onome u čemu ostali nisu. Suštinski oni svi ostaju isti.
Iako su Mimi i Danka jedini likovi koji imaju kontrolu nad svojim životom, ostali ženski likovi, iako neuspešni, takođe više vladaju situacijom nego muški likovi, koji su se predali. Otac naratorke trune u fotelji od kad je dobio otkaz u pokojnoj fabrici. Stojan je preterano ponosan ali bez samopouzdanja, što ga čini preterano agresivnim, dok je tetak Puh alkoholičar, a Pop “blijed, mršav i praznog pogleda”. Suprotno njima, majka naratorke je stub porodice koja je prehranjuje i koja vodi domaćinstvo. Ona kontroliše i pokušava da poboljša njihov položaj, rizikujući sopstvenu bezbednost zarad porodice. Mileva organizuje sahranu, prateći tradiciju, i njena reč se uzima kao poslednja pri donošenju važnih odluka, kao na primer, šta raditi sa Radomirom nakon njegovog neuspelog pokušaja samoubistva. Popadija se uspešno kocka i zapravo ima novca koji krije u svojoj bundi. Čak i glavna junakinja, na kraju romana, kroz srećan splet okolnosti pronalazi želju da izađe iz svog duševnog jarka. Emocionalno jakim, spretnim, i dovitljivim ženskim karakterima se bodire patrijarhat u okvirima u kojim se likovi nalaze.
Perković takođe vešto konstruiše vreme, u meteorološkom smislu, i mesto radnje kao prirodni odraz međuljudskih odnosa, ali i zemlje u kojoj se nalaze. Promenljiv intenzitet kiše prati radnju romana, dok nestabilni geografski predeli prete da se obruše na živote likova. Krovovi koji prokišnjavaju, bakrene cevi koje malo-malo pa se začepe, kuće u kojima duva i piri na sve strane, i unakaženi toaleti, upravo kao i međuljudski odnosi, zahtevaju popravku, koja se ne nazire ili koja biva onemogućena. Kiša i oronulost prete likovima sve do kraja romana, kada se sve jača kiša pretvara u, kao i u biblijskim pričama, način obnove i preporoda glavne junakinje. Ona na kraju pročišćava i predstavlja nadu u bolje sutra, i mogućnost junakinje da napokon kontroliše svoj život. Ali kao i svaka nada, i ova je prožeta neizvesnošću jer je ipak ta mogućnost postojala tokom čitavog romana. Perković ostavlja čitaocima da protumače da li je junakinja sposobna za tako nešto. Zar to ne znači da je život junakinje opet van njene kontrole?
U Jarku je roman koji se poigrava sa čitaocima, uporedo predstavljajući nadu u beznađu, sreću u nesreći, komediju u tragediji i smeh u suzama. Jarak je začarani krug kroz koji književnica vodi svoje čitaoce da bi ih na kraju romana ostavila da sami odluče da li da nastave ili da pokušaju da se izbave, ali i kako bi taj izlazak iz jarka izgledao.