Zamalek: Roman o Kismetu, Dejan Tiago Stanković, Laguna, 2020, str. 350, ISBN:978-86-521-3625-4
Najnoviji, i drugi po redu, roman Dejana Tiaga Stankovića Zamalek je plod spisateljevih višemesečnih boravaka u Kairu, tokom kojih je upijao priče i događaje koji sačinjavaju pozadinu ovog romana. Time se Stanković svrstao u podužu listu evropskih pisaca koji imaju Bliski istok za mesto radnje svojih romana. Zamalek predstavlja sudar kultura u kojem dolazi do izražaja Evropska pozadina Stankovića kroz opise Egipta, kulture i mentaliteta društva. Njima se kroz predstavljanje, zapravo stvara Egipat.
Radnja se odigrava na severu Nilskog ostrva Gezira, u bogatoj četvrti Zamalek koja služi kao uvod u istorijske, geografske i društvene opise Egipta što početak knjige čini nalik na bedeker. Verovatno želeći da približi Egipat publici koja nije deo tog podneblja, a i uokvirujući dalji razvoj događaja i način na koji okruženje utiče na same likove romana, Stanković strpljivo, u kratkim poglavljima, uobličava najvažnije aspekte Egipta za roman kroz pripovedačicu Arnu, Jugoslovenku rođenu u Americi. Ona se seli u Kairo sa svojim mužem, Aleksom, zbog njegovog posla. Ta inicijalna rodna raspodela uloga na muškarca koji radi i izdržava ženu nestaje kada Arna, šetajući Zamalekom, nailazi na antikvarnicu El Zamalek u kojoj radi Kosta, Jugosloven koji je ostao u Egiptu tokom povlačenja Srpskog kralja i vojske u ratu. Arna, kao diplomirani istoričar umetnosti i Jugoslovenskog porekla, se zapošljava u antikvarnici i postaje deo imigrantske zajednice i četvrti kroz čije međusobne odnose spoznajemo narav i običaje Egiptiota i bogatih Egipćana, ali i žena, muškaraca, muslimana i siromaha.
Imajući u vidu da je Arna došla iz Amerike, a Kosta iz Jugoslavije, postavlja se pitanje do koje mere su Arnini opisi Egipta i društva verodostojni. Arnina moć opisa i konstruisanja shvatanja Egipta reprodukuje moć Zapada, ili Evrope, da uspostavi režim istine koji iznova pravi razliku i hijerarhiju između nas i njih iz Arnine perspektive. Njeno znanje i shvatanje Egipta zapravo stvara Egipat, i oličava njenu nemogućnost da ga predstavi, sem putem predstavljanja kroz sebe i Zapada. Time Egipat postaje književni predmet podvrgnut represivnoj konstrukciji identiteta i upravo to pridodaje misticizmu i egzoticizmu romana, okićenog arapskim rečima. Egipat je predstavljen kao pasivan, suštinski nepromenljiv u svojoj dugoj istoriji despotizma i tlačenja u okovima religije. Tako se u romanu spajaju dva Egipta, Egipat Faraona i Egipat nakon prevrata Kralja Faruka, u vidu antikvarnice koja postoji u paralelnim svetovima gde se brišu istorijske i vremenske razlike, a koje se istovremeno i mistifikuju i egzotifikuju normalizacijom predmeta kao što su zlatni skarabej faraona. Egipat u kojem Arna i Kosta rade je Egipat za koje je vreme stalo.
Kroz svoje shvatanje Egipta, Arna stvara kulturološke razlike bazirane na prećutnom prihvatanju ideja univerzalne moderne zasnivane na načelima sekularnog liberalizma, koji postaje osnova kojom se uokviruje i opisuje Egipat. Time dobijamo moralna načela koja su u svom opisu progresivna, i odstupanje od kojih čini sve regresivnim. Ona stvaraju stereotipna tela književnosti, i kada je reč o Bliskom istoku, to se naravno odvija putem konstrukcije i opisa žene. U poređenju sa Arnom koja se manje više neometano kreće kroz muški javni prostor i koja ne obraća pažnju na svoju odeću, sem pri kraju romana kada oseti pohotni pogled Raduana, Egipćanke su sputavane, nose burke i bivaju zabrađene. One se pokoravaju zahtevima svojih muževa i očeva, kao Amina, ili bivaju društveno odbačene, kao Lejla, koja je ujedno i opisana kao jedina emancipovana žena u Egiptu, ali i alkoholičarka. U romanu se ženska represija predstavlja kroz društvene norme kojima se one vode i čijim izvođenjem je one potvrđuju. Način predstavljanja muslimanskih žena preobražava žene u znak opresije i neslobode koje na njih nameće čitava jedna kultura i čija uloga je jedino uloga žrtve, uvek spremne da se pokori. U suprotnosti njima, Arna je aktivna, radi, oblači šta hoće, i još i ima kontakte sa muškarcima van njene porodice. Povrh svega, ona je u mogućnosti da, uprkos strahu, ode u policiju i da time predstavi svoju neustrašivost; da zaradi sopstveni novac i da bude punopravan član zajednice.
Jednodimenzionalnom predstavom muslimanki i muslimana, Arna ignoriše i onemogućava različito doživljavanje i predstavljanje normi od strane onih koje ona opisuje. U njenim opisima se unapred isključuje mogućnost, recimo, subverzije patrijarhata putem islamskog feminizma. Huda Šaravi (Huda Sha’arawi) je početkom dvadesetog veka nalagala da se uzroci represije nad ženama nalaze u klasnoj nejednakosti, u čemu je saglasna i Lejla Ahmad, profesorka Harvardske bogoslovije, koja vidi veo kao pogrešan i netačan simbol ženske opresije u islamskoj kulturi. U romanu se veo izjednačava sa nazadnom kulturom i donekle islamizmom, dok se drugačija vrsta oblačenja, uglavnom predstavljena kroz Arnu, vidi kao sloboda. Dok Kosta i Aleksa nose pingvin odela koja njihov izgled izjednačavaju sa idejom napredka, pameti i uzvišenosti, Egipćani se kreću u galabijama, sa prejakim parfemima i loše tretiraju svoje žene, pa čak i ako su doktori nauka, kao pravnik Emir. Ne iznenađuje da Arna smatra da je “Kairo možda najgore mesto da se bude žena”. Razlika između stavova Tonijeve žene Alise, koja svojim napadnim feminizmom iritira okolinu, i Arninih je što ih Alisa otvoreno iskazuje, dok ih Arna nesvesno prihvata i ispoljava kroz narativ. Suštinski, ne postoje razlike između njih dve.
Kismet, kao ideja vodilja romana, upravo stvara ove razlike gde se sudbinom opovrgava moć subjekta da utiče na okolnosti i samim tim ga prepušta imaginarnoj sudbini koja je unapred zapisana, i koju nemoćni subjekt prihvata. Tako su sporedni likovi iz nižih društvenih klasa predstavljeni ili kao lenjivci ili kao sluge, u čijoj ulozi moć darivanja subjektivnosti imaju upravo bogati koji im daju bakšiš, koji ih zapošljavaju, koji ih čine vidljivim kroz sebe. Iako Stanković implicira da kismet obuhvata i dva glavna lika, Arnu i Kostu, u smislu da ih je sudbina dovela u kontakt i da ih je sudbina nastanila na ostrvu Gezira, gde oni kao tobože ljudi bez korena trenutno obitavaju. Njihov susret i naredno poslovno partnerstvo se zasniva na istom poreklu, koliko i na Arninom uspehu da proda antikvitete i Kostinom samoćom. Ali Kismet njih zaobilazi, jer oni, za razliku od Egipćana, imaju moć izbora i samoopredeljenja. Arna nije prisiljena da bude u Kairu, niti je Kosta. Ona se doselila sa mužem i samo njeno razmišljanje o eventualnom odlasku, kao i sam odlazak, ukazuje na tu mogućnost, dok Kostini milioni negiraju kismet, i izražavaju njegovu sposobnost da utiče na svoju okolinu. Njegov kraj se može opisati i kao posledica nejednakosti u Egiptu, a ne njegovoj urođenoj škrtosti, koja se kao kismet prožima narativom. Kismet je zadržan za druge, ne njih.
Zamalek nije roman o Kairu koliko je roman o Arninom viđenju drugačije kulture opredmećenoj u Kairu. Time roman postaje roman o Arni, a ne o Egiptu. Pitanje je uopšte do koje mere su likovi, a samim tim i književnici, u mogućnosti da predstave Drugost bez njene konstrukcije kroz koju zapravo predstavljaju i reprodukuju dominantnu poziciji sebe, čime se samo nastavljaju kolonijalni procesi započeti imperijalizmom.
