Đubre: Knjige Strave i Užasa, Marko Vidojković, Laguna, 2020, str. 209, ISBN: 978-86-521-3785-5
Roman Đubre Marka Vidojkovića je za oko dva meseca od svog prvog izdanja već ušao u četvrto. Delom zbog popularnosti samog pisca, čije su knjige Sve Crvenkape Su Iste i Kandže okićene Vitalovom nagradom i Kočićevim perom, a delom i zbog tobože hiperrealističnog prikaza priče koja svojom bliskošću sa događajima kroz koje je društvo u Srbiji prošlo i kroz koje i dalje prolazi čini čitaoca sastavnim delom radnje. Prožeto mržnjom, nasilništvom, mizogenijom i rasizmom, roman predstavlja katarzu u kojoj autor iskaljuje bes ka garniturama na vlasti poprimajući njihov oblik i pripovedajući u prvom licu. Čitalac koji ne pripada tom sloju uviđa svoj bespomoćni položaj i postaje deo mase nad kojom se prelama neograničena moć države i njenih predstavnika. On je radnik na gradilištu nad kojim se iživljava investitor; on je pripadnik nacionalnih manjina čija se marginalizacija eksploatiše; on je hiperseksualizovana žena koja služi za zadovoljavanje muških perverzija i nagona. I na kraju, on je mrtvac koji je ostavljen da sam umre na ulici.
Anti-heroj Vidojkovićevog romana je Dragiša koji radi u neimenovanoj službi i pripada neimenovanoj partiji na vlasti. On je čovek kome drugi službenici na visokim pozicijama u vladi polažu račune i koje on drži u šaci. Njegovi saradnici imaju podrugljive nadimke, imena koja postoje u krugu odvojenom od javnosti u kojoj postoje sa običnim građanima i koja ukazuju na hijerarhiju. Samo je Dragiša bez nadimka. Oni su deo paralelnih struktura koje se ugrađuju u poslove čija je prividna namena usmerena ka građanima, a koji služe kao mehanizmi pranja novca i bogaćenja pojedinaca. Ova pozadina fasade je u stvari stvarnost koju živimo i kojom upravlja Dragiša sa svojom klikom.
Lik Dragiše je ogoljena moć pojedinca. On koristi ilegalne supstance, krši zakone, bije, zlostavlja i siluje žene, i podređuje državu svojim prohtevima i potrebama. Njegova zavisnost od droga je napadno istaknuta u romanu, možda ne toliko da bi se istakla konzumacija, već lakoća sa kojom ona postaje deo svakodnevice i koja je sastavni deo njegove ličnosti. Upravo time Vidojković pogoršava njegove već odvratne osobine i pokušava da izbegne njegovu banalizaciju. Naime bolesti zavisnosti su generalno, a naravno pogrešno, prikazane kao moralni prestupi pojedinaca koji se u društvu smatraju nasilnim, opasnim i neizbežno zlim osobama. Time se stavlja sav teret na pojedinca i ignoriše kontekst u kome se bolest razvija, i bolest se pretvara u označitelj i stvara društveno određenu mentalnu impresiju. Članovi SNS-a uporno označavaju svoje protivnike pogrdnim imenima (kao na primer kada Vesić ili Vučić nazivaju Miljuša narkomanom), time želeći da učvrste moralnu hijerarhiju u koju se oni uklapaju a koja se bazira na netačnim predrasudama, a uz pomoć koje oni učvršćuju razlike između vlasti i opozicije. Sam uspeh vlasti se svodi na to da se istinita predstava o sebi, ta koju Dragiša sa svojim sledbenicima oličava, prebaci na drugog i time savlada bilo kakva prepreka na putu zadovoljavanja sopstvenih hirova i interesa. U tome i leži njihova moć. U tome da mogu da kreiraju stvarnost koju sa lakoćom nameću ostalima koji bivaju primorani da je žive a od koje samo Dragiše imaju koristi.
Đubre iz naslova je dakle đubre koje je u nama u smislu poganih osobina, ali i među nama u smislu društvenih odnosa. Ono zagađuje društvo, što se i vidi u radnji romana baziranog na surovom nasilništvu prema nemoćnima. Đubre takođe čini okosnicu romana kada se ispostavi da su deponije na obodima grada izvori neizlečive zaraze koja hara Beogradom i koja čini Dragišu nemoćnim. Ona je, naslućuje se, i sama proizvod upravo Dragišinog ponašanja koje u bezkompromisnoj i bezuslovnoj težnji ka dominaciji i bogaćenju ne uviđa posledice koje takvo ponašanje ostavlja na društvo. Konstantna gradnja i čerečenje grada ostavljaju ekološke posledice, kao uostalom i kapitalistička potreba za konstantnom cirkulacijom biofizičkih resursa koji čine temelj prometne vrednosti robe. Razmena ove robe i akumulacija profita je upravo ono za čim žudi Dragiša a koja poprima različite oblike u romanu, uglavnom kao posledica kriminalnog ponašanja. Đubre, uostalom, ne postoji samo od sebe već se stvara. U romanu je ovo pozadina koja ne može da se nasluti ali koja je nepobitno uslov svega, jer upravo ona strukturiše društvene odnose. Kriminalci se udružuju iz istog razloga kao i društvo, i oni su ništa drugo no ogledalo društva. Klasni odnosi su uzroci njihove moći isto toliko koliko je i njihova nasilnost koja se u poređenju sa nasiljem svakodnevice razlikuje samo u tome da možemo da je asociramo sa pojedincem, dok je nasilje svakodnevice sistemsko i samim tim sveprisutno.
U romanu značaj klase dolazi do izražaja u ophođenju Dragiše prema sporednim likovima romana koji kroz svoju sporednost ukazuju na njihovu ulogu u očuvanju Dragiše kao subjekta. Bez njih i njihove eksploatacije ne bi bilo ni Dragiše, a Dragiša uspeva da reprodukuje svoj položaj kroz njih. To se naravno takođe primenjuje u širem kontekstu društva gde je sama struktura podređenja Dragiši i njemu sličnim.
Mržnja, bes i osećaj nemoći često budu naočnjaci koji sprečavaju da se uvidi da su ljudi iz senke samo posledica nečeg trulog koje ih je iznedrilo. Kada je nešto, kao što je kapitalizam, sveprisutno i kada postaje neprimetno kao vazduh koji udišemo, mnogo je lakše usmeriti ova osećanja ka nečemu ili nekom. Tako krivci budu uglavnom određeni ljudi koji bivaju predstavljeni kao uzrok nedaća, dok su oni samo jedni od mnogih koji trenutno profitiraju i kojima je sistem okrenut. Pretaranim naglaskom moralnih i pravnin prestupa Dragiše i njegovih se esencijalizuje zlo kao odstupanje od nečeg njemu suprotnom. Time se skreće pažnja sa đubreta koje bi bilo prisutno i kad ne bude bilo Dragiša. Kao što se pravila šaha ne menjaju kada se promene figure, tako se ni kapitalistički poredak i sve ono što on iznedri neće promeniti ni ako odu Majmuni, Ubice, Žvalavi, Helijumi i Hromozomi. Oni mogu da odu, uz pomoć kuge kao u romanu ili promenom vlasti na izborima, ali to nikako ne sme da bude jedini cilj. U suprotnom, ostaćemo u situaciji koja bi se razlikovala od prethodne u gradacijama ali bi suštinski ostala ista.
