Ruminacije o Predstojećoj Katastrofi, Filip Grbić, Plato, 2017, str. 193, ISBN: 978-86-447-0707-3
Roman Ruminacije o predstojećoj katastrofi je, kako veli autor Filip Grbić, uspeo da se probije do čitalaca Nagradom Miloša Crnjanskog za 2016/2017 svojstvenim protivljenjem nametnutim stilskim i tematičkim karakteristikama od strane književnog establišmenta u Srbiji. Prema mišljenju Grbića, ovaj establišment nalaže da se književnici bave politički korektnom prošlošću zastupljenom stavovima pseudo-intelektualne liberalne elite koja tobože prikrivaju stvarnost i sprečavaju uspeh onih koji odbiju da se pokore. Sam roman je očigledno pisan u tom ljutitom afektu sa očajničkom željom da se čitalac uvredi i samim tim uvidi neuobičajenost ovog romana i njegov značaj.
Ruminacije je temperamentan roman o nespokoju duše glavnog junaka, Lazara, koji nelagodu svoga bića ispoljava nezadovoljstvom prema stvarnosti koja mu se predstavlja. Njegova ankcioznost pretenduje da pocepa plašt stvarnosti satkan od pokušaja da se izglade protivrečnosti moderne. On je surovo svestan svog okruženja, političkih manipulacija i pretvaranja tobože dobroćudnih levičara, ponekih desničara i nevladinih organizacija koje baziraju svoje postojanje upravo na kontinuiranoj patnji onih kojima bi trebalo da pomognu. Lazar je svestan tih neuspelih pokušaja da se odigra predstava pred njegovim očima, ali je takođe svestan da politička korektnost nalaže da on ima svoju ulogu u njoj. Taj raskol između subjektivne stvarnosti i subjektivne objektivnosti dovodi do različitih nespokojnih ruminacija koje Grbić predstavlja kao odgovor na nametnutu političku koreknost, a u stvari je samo preterana samouverenost u sopstvenu pravičnost. Glavni junak zna da je opasno leteti i svaka turbulencija ga plaši i navodi da zamišlja predstojeću smrt, ali uprkos tome on leti, potiskujući svoja osećanja pravdajući se nametnutim potrebama zajednice. Čak i u svojim erotskim nagonima, Lazar krši pravila seksualizacijom maloletnica, ali uprkos tome biva predstavljen kao sasvim običan karakter. On ne preispituje svoje stavove, uveren i njihovu ispravnost, već ispoljava gnušanje prema drugima i njihovom konformizmu.
Posledice njegove neuroze trpi Lara, njegova supruga kojom se oženio nakon tromesečne veze. Njena umetnost je predstavljena od strane Lazara kao očajnički pokušaj da se dostigne ideal književnosti, da njeno biće i njeni radovi budu oličenje dubokoumne slobode. Ovim Grbić ne samo da se podsmeva književnosti koja žudi za velikim narativima, već i samom karakterizacijom Lare on pokušava da predstavi takve ljude kao što je ona kao probisvete, narkomane i alkoholičare, nezahvalne za dobrodušnost svojih partnera koji ih trpe. Lara je neurotična, neuračunjljiva, dok je Lazar njena suprotnost na kojoj počiva zdrav razum i stabilnost života. On je taj koji se stara da se obezbede pare za njihov odmor; on je taj koji je odgovoran za smeštaj, zdravlje i, naravno, on je stub stabilnosti veze. Ali paradoksalno, upravo je to što čini njihovu vezu toksičnom. Ta besramna vera u sopstvenu pravičnost tera Laru pijanstvu i predstavlja svojevrsnu emotivnnu ucenu. Njegova ljubomora, mrzovolja, seksualna represija ga čini opresivnim, kao uostalom i želja da ga Lara emotivno i seksualno zadovolji. Grbić ovom toksičnom vezom upravo radi ono čega se glasno odriče. On u pokušaju da obori književnu konvenciju i neposrednu stvarnost, je zapravo ponavlja i predstavlja onakvom kakva jeste. Zar neravnopravnost polova, muška represija nad ženama i njihovom seksualnošću, ali i egotizam zasnovan na uverenjima mužijaka u ekskluzivnost svojine nad supružnim seksualnim organima, nije ono o čemu intelektualne elite upravo govore? Grbić postaje žrtva vlastitih istina. Finalni uspon i spokoj Lazara je ništa drugo do poraz Lare. Ruminacije prouzrokovane njihovim odnosima su ništa drugo no Larini pokušaji da se izbavi iz pakla njihove veze.
Grbić pokušava da se provokativno poigrava tokovima globalizacije, uokvirujući Lazarove opservacije civilizacijskim sukobom Istoka i Zapada. Lazareva fascinacija starogrčkim svetom, Nemačkim idealizmom i nihilizmom, kao i omalovažavanje svega van tih geografskih granica, kao na primer poređenje minareta džamija sa ženskim grudima, je autorski pokušaj da se izazove konsternacija kod čitalaca i time predstavi autor kao neustrašiv borac za istinitu stvarnost. Njegovi dubokoumni solilokviji o Kirkegardu, Ničeu i ruskim klasicima ukazuju na to da autor zapravo želi sebe da predstavi dostojnim upravo te elite koje se zgražava. Grbić takođe kroz surove opise pijanih, neurednih, nevaspitanih Rusa, krvoločnih Albanaca umešanih u trgovinu ljudima i organima, pokušava da svrsta sebe i svoj literarni opus u kategoriju koju predstavlja Mišel Uelebek. On predstavlja ove ljude kao vid infekcije inače stabilnog društva koja dovodi do degeneracije i propadanja. Rusi pijanče i stvaraju haos u mestu u kojem obitavaju pristojne porodice, u kojem njihovo ponašanje štrči od norme i koje kao za posledicu ima remećenje idile i doživljaja njima suprotnim. Naime, Grbić izdvaja sebe svesnim pokušajem da stvori kontroverze oko načina na koji se ove grupe ljudi predstavljaju, ne shvatajući da društvo u kome on stvara zapravo zaista veruje u sliku koja im je kroz ovaj roman predstavljena. Iskrena mržnja prema Albancima i nepoštovanje Islama kao svojstvene religije koja je doprinela razvoju sveta je u skladu sa dubokim verovanjima nacionalističke misli, inače plodnim tlom za mržnju drugih. Samim tim se čini da je Grbić ovaj roman napisao isključivo za unapred predodređenu publiku koju je hteo da zaseni svojom “iskrenošću” i koju očigledno prezire. Da li je onda Nagrada Miloša Crnjanskog zapravo testament njegovog neuspeha?
U pokušaju da ogoli stvarnost, Grbić je predstavlja onakvom kakva jeste. Neuspeli pokušaji da se čitalac zadivi iskrenošću autora ostavljaju gorak ukus u ustima nakon čitanja Ruminacija. Pisanje sa mržnjom prema nekom mentalnom konstruktu koji nije zastupljen u stvarnosti čini ovu knjigu mučnom, likove odbojne i ceo doživljaj lako zaboravljivim.
