Po Šumama i Gorama, Milenko Bodirogić, Orfelin, 2019, str.165, ISBN: 978-86-6039-044-0
Roman Milenka Bodirogića Po Šumama i Gorama se našao u najužem krugu izbora za prošlogodišnju NIN-ovu nagradu u kojem je osvojio dva glasa žirija. Zajedno sa romanom Saše Ilića Pas i Kontrabas, ujedno i dobitnikom NIN-ove nagrade, on sačinjava sadašnju ediciju Orfelina Noć Republike u kojoj su autori jedno drugom, neplanirano, bili urednici. Neplanirano jer su i jedan i drugi imali poteškoća da nađu izdavača koji bi pristao da objavi romane na temu partizanstva i Jugoslavije a da pre toga pežorativno ne osudi “partizanštinu” i sa kulisa pobedonosno ne proklamuje smrt tog vremena a la Fukujama i samim tim predvidi njihov neuspeh.
Ali to uostalom i potvrđuje značaj ovih romana, i ono na šta ukazuju, protiv čega protestvuju i za šta se bore. Naime, roman Milenka Bodirogića je jedno ogledalo produžene sadašnjosti koja je nasledila Jugoslaviju u paklu devedesetih i koja ubrzanim ritmom postaje sve življa i nagoveštava užase budućnosti inspirisane tim nasleđem etnonacionalizma, klerikalizma, rampantnog kapitalizma i uništenih zajednica. Roman je antidot novonastaloj beznadežnoj svakodnevici, protivotrov noći republike i podseća nas da ne moramo da odustanemo u borbi za stvarajne novog, ravnopravnog, humanog, ekološkog društva blagostanja.
Bodirogić uzima prvi stih poznate partizanske pesme kao ideju vodilju koju koristi da isplete narativ. Dva prijatelja, Rajić i pripovedač njegove priče idu po šumama i gorama bivših jugoslovenskih zemalja, po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu. Na hodanjima se Rajić priseća formiranja partizanskih odreda u tim planinama ’41. Njegovo sećanje na samo formiranje je ključno jer ukazuje na kontrast sadašnje beznadice i tadašnjeg ideala običnih ljudi na koje se srušio svet. Njegova sećanja su na partizanske odrede sačinjene od seljaka, domaćica, pravnika, dirigenata, Srba, Hrvata, Muslimana, običnih ljudi kojima je bilo dosta bede i ugnjetavanja i koji su bili primorani da stvore novu zemlju. Taj emancipatorski poriv koji tera majke, decu, sestre, očeve da se uprkos brojčanoj prednosti protivnika i njihovih saveznika odmetnu u planine i započnu svoj boj je fascinantan u svojoj uobičajenoj normanosti. Četvoro nestrpljivih ljudi seda u taksi i kreće u revoluciju; osmočlana grupa naoružana sa pet pušaka se odlučuje na akcije protiv okupatora odbijajući da se pomiri sa svojom sudbinom. Transverzale revolucije kojima se dvojica prijatelja kreću su sačinjene od slavne prošlosti koja nema nikakve epske kvalitete izvanrednih sposobnosti svojih junaka, već se njihovo herojstvo upravo nalazi u njihovoj običnosti, u njihovoj naivnoj veri u neki drugi život. Ti ljudi nisu bili kraljevi, zemljoposednici, ili plemići koji su komandovali armijama. Ne, naprotiv, oni su mi.
Njihovim putevima se isprečavaju pošasti neoliberalnog kapitalizma u vidu komodifikacije društvenih odnosa pretvorenih u individualno nadmetanje i ubistvo zajednice i prirode. Nehat prema životinjama od strane lovaca koji ograđuju svoj lovački teren, dovodeći životinje nakon što istrebe one tu prethodno nastanjene je metafora građanskih ratova u čijem jezgru su nastale sadašnje nacionalne države. Građani su hladnokrvo ubijani na svojim staništima, koja su se čistila od svega onoga što se revolucijom, udruženim radom, bratstvom i jedinstvom steklo. Na tim mestima su ostavljeni samo njihovi kadaveri, dok se na njima gradio novi poredak baziran na ekstremnim principima privatne svojine, destrukcije i laži, obavijenim velom nacionalne pripadnosti. Rajićeva briga o životinjama i prirodi je odraz izgubljene humanosti, dok je njegovo kajanje za ostavljanjem jednog psa da umre od gladi iako je mogao da mu pomogne dokaz šupljine nacionalizma i suludosti diferencijacije istoga, zajednice sačinjene od ljudi a ne Srba, Hrvata ili Bošnjaka. Ovim se postavlja pitanje, kako je bilo moguće u ’41, u jeku svetskog rata, a ne 50 godina kasnije? ’91 je negacija ’41 i konačna smrt zajednice i pretvaranje u njen naknadan raščlanjen i zaraćen oblik. To je svet u kojem se kreću tela dva prijatelja.
Pojave koje oni susreću tokom svojih hodanja su svesni pokušaji da se taj emancipatorski bunt zauvek sahrani. Mesta kojima su prethodno hodali partizani su sada zauzeta vernicima koji u njima nalaze izvore kozmičke energije i pobadaju svoje krstove i lepe svoje ikone. Ovaj pokušaj revizije i prekrajanja istorije upravo dovodi do naše sadašnjice u kojoj se četnički pokret poistovećuje sa partizanskim u njihovom anti-fašističkom delovanju i gde se kritikuje vojni prevrat kao nepotrebna žrtva Srpskog življa. Porobljavajući narod nacionalnom svešću skrojenom u institutima za noviju istoriju, promenom imena ulica i željom da se nacije vrate u svoje srednjevekovne, tobože božanske, stadijume, vladari današnjice zapravo stvaraju Rajiće. Ljude koji ne pripadaju, kojima nije dozvoljeno da pripadaju i koje zajednica odbacuje, kako se uostalom i Rajiću dešava kada otkrije svoje hodočašće revoluciji ljudima koje sreće. On umire sam, bolestan i tužan, bez prijatelja, poznanika i porodice i sa njim ujedno i emancipatorski potencijal, ali oslobođen mržnje i zla koje sačinjava upravo to društvo koje ga odbacuje. Paradoksalno, kreirajući Rajiće, etnonacionalne države jačaju svoje temelje, ali time takođe izoštravaju protivrečnost takvih postupaka i kreiraju potencijal za svoj sunovrat. Ali za to je potrebna nit koja bi spojila sve te Rajiće, za to je potrebna Partija, ili oslobodilački pokret.
Značaj romana Po Šumama i Gorama je u tome što ne propisuje ili poziva na određen vid akcije. Rajićeve priče i opservacije su deskriptivne, one ukazuju na nekadašnju oslobodilačku borbu i sadašnji talački duh. Dva prijatelja idu mestima revolucije ali ne i njihovim stazama. Oni često idu blatnjavim tlom, zaraslim poljima, pomerajući se u mraku u kojem odbijaju da upale veštačko svetlo koje i onako imaju sa sobom. Oni u tami stvaraju svoje puteve i njima stižu do svog odredišta, umorni, iznureni i povređeni. Bodirogić ostavlja čitaocima da prisvoje značenje njihovog hodanja i sami nađu put do odredišta.
Neki od poznatih autora su se već izjasnili. U otvorenom pismu o svojim namerama da bojkotuju dodelu NIN-ove nagrade, 18 pisaca, među kojima se nalaze Kusturica, Bazdulj, Kecmanović i Stojiljković, navode intelektualnu zakržljalost žirija koji ne prati kriterijume savremenog domaćeg romana i odbijaju da se asociraju sa takvom institucijom. Time se sasvim uklapaju u sliku nemoćnog društva koju ovaj roman na izvanredan način opisuje. Oni su samo neki od onih beznadežnih ljudi koje Rajić sreće na transverzalama revolucije.
