Uhvati Zeca – Lana Bastašić

Uhvati Zeca, Lana Bastašić, Kontrast, 2018, pp. 209, ISBN 978-86-89203-91-2

Uvati Zeca je prvi roman mlade književnice Lane Bastašić sa kojim je ušla u najuži krug za NIN-ovu nagradu 2018. Sada već u drugom izdanju, i preveden na više svetskih jezika, ovaj roman se polako i sa pravom ustaljuje u kanonu balkanske književnosti.

Na prvi pogled Uhvati Zeca je priča o komplikovanom prijateljstvu i identitetu formiranom u toku raspada multinacionalne Jugoslavije. Ona počinje kada Sara, spisateljica i prevodilac poreklom iz Bosne ali sa trenutnim prebivalištem u Dablinu dobije poziv od njene najbliže drugarice iz detinjstva, Lejle, nakon 12 godina. Čitalac je odmah na početku priče uvučen u misteriju tog prijateljstva i sama Sarina zbunjenost i nesnalaženje u tom prvom razgovoru intrigira. U tom razgovoru, obavljen na jeziku koji Sara smatra svojim u toj tuđini, počinje njen povratak u prošlost i uslovni pad u jezik koji je sačinjava. Taj jezik je kroz roman opisan prisvojnim zamenicama i nikada nije identifikovan po nacionalnoj pripadnosti. Jezik je sastavni deo Sarinog identiteta i taj telefonski razgovor je poziv u istraživanje njega kroz priču romana.

Sarin pad u Bosnu je dovodi u otuđen, usamljen i mračan svet u kojem dolazi do sučeljavanja njenih podvojenih identiteta. Da li je ona asimilirani migrant u Dablinu, devojka poreklom iz Bosne ali sada već Irkinja sa svojim Majklom, drvom avokada i ostalim navikama koje čine njenu svakodnevicu ili je ona ipak samo Bosanka u Dablinu? Lejla će joj na putu ka Beču reći da je Bosna uvek sa njom. Ali to što je sa njom su ostaci njenih sećanja na Bosnu koja ona pokušava da pretvori u sadašnjost. Bastašić opisuje Bosnu kao mračno mesto u kojoj se vremenske prilike ne poklapaju sa njenom pretpostavkom kojem delu dana pripadaju. Mrkli mrak pada u 3 popodne, i samo ona to primećuje. Lejla je navikla na mrak i ne primećuje ništa čudno. Kada svrate u Banja Luku, grad u kojem su odrasle Sara i Lejla, Sara pokušava da stvori sponu između njenih sećanja na grad i sadašnjice koja je dovodi do slepila i lutanja, dok su joj jedini oslonac obodi grada pomoću kojih uspeva da se kreće. Što se više trudi da pripada, to je više izgubljena.

U romanu, Lejla je personifikacija Bosne koju Sara, poput Džojs Dablin, jedino može da sagleda nakon što je napusti. Ona nije ono i ona što je u Sarinom sećanju. Lejla ima dugu belu kosu, koja je zamenila njenu prirodno crnu, tamnoplava sočiva i duge nokte što vređa Sarino sećanje i stvara jaz između onoga što ona želi i onoga što jeste. Lejla je takođe Bosna kroz njeno telo puno plavičasto-žutih modrica, iskorišćeno kroz seks da bi zadovoljilo druge muškarce i kroz njih nasilni nacionalizam koji je napastvovao, silovao i iskoristio Bosnu da bi je nakon toga ostavio u ranama koje je i dalje prate. Ali ni Lejla ni Bosna ne pridaju tome mnogo značaja, dok se Sara, kao svet, užasava.

Uhvati Zeca se suptilno igra sa čitaočevom intuicijom. Kroz sećanje na njihovo odrastanje, Sara opisuje posledice nadolazećeg raspada Jugoslavije i podelu stanovništva po nacionalnoj pripadnosti. Odjednom Lejla Begić postaje Lela Berić ispred čije kuće se ostavlja izmet, koja nije pozivana na proslave i sa kom Sarina mama ne želi da se Sara igra. Ali ovo nije roman o ratu, već o intimnom i iskrenom prijateljstvu koje je cvetalo u toku rata. Čitalac nagađa i zaključuje okolne radnje na osnovu onoga što se dešava sa prijateljstvom Sare i Lejle, što je možda i specifično za ljude koji su upoznati sa zbivanjima na Balkanu. Biće interesantno uporediti iskustva čitalaca sa drugih prostora i njihovu interpretaciju ovog prijateljstva prožetog ratom.

Smrt prati Sarin povratak u Bosnu i njeno prijateljstvo sa Lejlom. Ona se vraća u Bosnu nakon što joj Lejla kaže da je Armin, Lejlin brat, čija je prećutana sudbina i sam uzrok njihovog prvobitnog rastanka, u Beču. Usko povezano sa smrću je i tema pravde koja se povezuje sa starijim generacijama, naime Sarinim roditeljima. Sarin tata je načelnik policije koji odbija da ozbiljno istraži slučajeve nestalih dečaka i koji pravda njihov nestanak sumnjom da su oni trovali komšijske pse. Uprkos njegovom autoritetu i moći, on prihvata taj nestanak kao izvršenu pravdu. Oni su dozvolili i sudelovali u onome što se desilo, dok je Sara pokušavala da prevaziđe konfuzni svet njihovih podela njenom željom da bude blizu Lejle, prkoseći nametnutim idejama o prijateljstvu njenih roditelja.

Značenje zeca u naslovu postaje jasno na kraju knjige kada se Lejla i Sara nađu pred slikom Mladi Zec Albrehta Direra u muzeju Albertina u Beču. Lejla je Armin, Bosna i zec kojeg Sara pokušava da uhvati kao prošlost koju želi da ovekoveči kao muzejsku sliku koja će predstavljati trenutak u prošlosti ali koja će takođe biti nešto van nje, prevaziđeno vremenom ali uvek tu, kao i Sarin identitet.

Roman Uhvati Zeca za okvir svoje priče uzima Alisu u Zemlji Čuda Luisa Kerola i Dablince Džejmsa Džojsa. Tu je očigledna aluzija na zečju rupu kroz koju Alisa dolazi do zemlje čuda u kojoj se istražuju velika pitanja kroz prizmu deteta i odrastanja, ali i analiza identita i društva sa distance tuđine koju je Džojs uspeo da opiše u njegovih 15 priča koje čine Dablince. Velika većina kritičara dodaje da priča podseća na dela Elene Ferante, posebno Napuljsku Trilogiju, u kojima protagonisti tragaju za kohezivnim identitetom u moru tereta ženske svakodnevice. Ali ova književna inspiracija, koja takođe ukazuje na Laninu ljubav prema samoj književnosti, je savršeno iskorišćena da uobliči priču. Tako recimo, roman počinje u pola rečenica i završava se sa nedovršenom rečenicom, što naravno ukazuje na kružni kraj koji tera čitaoce da ponovo pročitaju ili shvate priču kroz njen kraj. Baš kao što je i Džojs uradio u Fineganovom Bdenju. „Samo sam htjela da počnemo ispočetka,“ tako se roman završava i istovremeno počinje nanovo.

Nažalost, dobitnik NIN-ove nagrade 2018. je bio roman Vladimira Tabaševića Zabluda Svetog Sebastijana, ali Uhvati Zeca je uprkos tome ukazao na spisateljski talenat Lane Bastašić i lansirao je u sam vrh savremene balkanske proze. Njen prvi roman sada ima svoj život, i na Lani je da ga se otarasi i nastavi da piše bez opterećenja njenog prvenca.