Pomor i Strah – Vule Žurić

Pomor i Strah, Vule Žurić, Laguna, 2018, pp. 244, ISBN 978-86-521-2967-6

Neki od najznačajnijih romana svetske književnosti spadaju u žanr kužne literature. Bokačove novele koje sačinjavaju Dekameron nastaju kao posledica crne smrti, koja je harala svetom u srednjem veku, i koja prisiljava sedam muškaraca i tri žene da, anahronistički rečeno, odu u samoizolaciju u kojoj dane provode prepričavajući društvo u kojem žive. U romanu Smrt u Veneciji Tomasa Mana, epidemija kolere igra važnu ulogu u poslednjim danima Gustava fon Ašenbaha i kristalizaciji njegovih osećanja prema mladom Tađu. Tu je, naravno, i Kamijeva Kuga, egzistencijalistički roman u kojem epidemija čini okosnicu pitanja ljudske slobode.

Manje poznat roman Danijela Defoa, Dnevnik Kužne Godine, opisuje London za vreme Velike Kuge 1665 godine. Pri pisanju tog romana Defo je koristio dnevnike, zapise, i sećanja onih koji su kroz sam pakao epidemije i prošli u pokušaju da što verodostojnije opiše događaje, ljude i život u Londonu. Slično Defou, Vule Žurić je iskoristio likove i mesta koja su zaista postojali da ispriča priču koja se zaista desila. Pomoću knjige profesora Radivoja Simonovića Kuga u Sremu Godine 1795 i 1796 i izveštaja činovnika Habsburške Monarhije zaduženih za njeno suzbijanje, Žurić prati tok opake bolesti koja je sejala pomor i strah u sremskom mestu Irig.

Kugu u Irig donosi Anđelija Kuzmanović koja se vraća sa sahrane svoje sestre iz sela Krnješevca sa ćilimom kao uspomenom na nju. Radnja romana se razvija putem protivrečnosti kultura Srba i monarhije, čija suprotnost dovodi do širenja kuge i smrti. Naime, Srpski obredi nakon smrti zaraženog, koji nalažu da se mrtvac opere, svečano odene, celiva i u čije ime se pije, jede i slavi u okruženju pripadnika zajednice, dovode do prenosa zaraze i stvaranje začaranog kruga smrti. Nasuprot njima je imperijalna Habsburška medicina, proizvod prosvetiteljstva, otelovljena u likovima županijskog lekara Andreja Budaija i Ferenca Šrauda, koja se naukom suprotstavlja sujeverju lakomislenih Srba. U njihovom sukobu dolazi do izražaja ranjivost kolonijalne imperije sačinjene od potlačenih naroda koji su ujedinjeni silom i eksploatacijom i čiji su identiteti u organskoj suprotnosti. Srbi sumnjaju u intencije carskih izaslanika i odbijaju da sarađuju sa njima, i jedini način da Budaji i Šraud uspeju u svojim namerama, u primenjivanju medicine i oštrih protivepidemijskih mera, je da iskoriste koristoljublje članova Srpske zajednice protiv nje same i prinude je na saradnju. U pozadini njihovih odnosa uvek stoje stražari kao podsetnik na posledice eventualnog odbijanja izvršenja naredbi predstavnika imperije.

Prisilna saradnja proizilazi iz straha doktora i imperije, jer oni uviđaju da bi širenje zaraze imalo uticaj i na sam tron. U njihovoj želju da obuzdaju epidemiju, carski izaslanici više štite interese svoje strane nego zdravlje svojih podanika. Uostalom, činjenica da Irižani odbijaju da sarađuju uprkos masovnom pomoru ukazuje na njihovu ambivalenciju prema smrti, koja je pored siromaštva, očigledno sastavni deo njihove svakodnevice. Strah kod njih proizilazi iz prisustva imperije, a ne zaraze, dok kod izaslanika proizilazi od straha od eventualnih političkih posledica kuge.

Lajtmotiv romana takođe čini pojam čistoće, koji se pojavljuje kao jedinstvena odbrana od kuge. Doktori stalno peru ruke sirćetom, i njihove prostroije a i samo prisustvo šire miris sirćeta koji pop Vezilić ne može da podnese. U romanu sirće služi kao način prevazilaženja istorijskog nasleđa i prisilnog čišćenja kulture u rukama monarhije. Nakon što su  Irižani prisiljeni da napuste svoje domove i odu u karantin, carska straža i lekari idu od kuće do kuće i procenjuju šta treba spaliti, srušiti ili sirćetom pročistiti. U opisu ovog čina, Žurić nenamerno i sekundarno opisuje istorijske procese kulturnih promena putem upotrebe sile i protivljenja onih protiv kojih je ta sila usmerena. U jednoj od upečatljivijih scena u romanu koja slikovito opisuje ovaj konflikt, Iriški voskar biva prinuđen od strane doktora da zameni svoj esnaf za proizvodnju sapuna. Zaraza onda postaje metafora kolonijalnog kontakta dveju kultura i horora različitosti.

Šta više, iako je zaraza prividno glavna tema romana, čitalac može da stekne utisak da je pouka radnje zapravno negde drugde. Kužna literatura je uvek ista, i retko kad sama kuga igra glavnu ulogu, kao što je i slučaj Dekamerona, Smrti u Veneciji, i ostalih manje i više poznatih romana. Ona je samo posrednik, što Žurićev roman na prvi pogled čini predvidivim. Od početka se zna da će se kuga savladati, ako ne zbog samog spoznavanja istorijskih činjenica, onda zbog manjka tenzija i same imperijalne moći da se neposlušno stanovništvo kontroliše, što čitaočevu pažnju usredsređuje na nejednake ljudske odnose i posledice upotrebe moći. Opis života Irižana, njihovih domova i načina života je u pukoj suprotnosti sa životima Habsburških predstavnika. Dok Irižani prljavi i kužni spavaju na slami i u oronulim kućama sa blatnjavim podovima, doktori i generali uživaju u belim posteljinama i udobnim krevetima. Zar onda sama zaraza nije proizvod odnosa koji osiromašuju Irižane a dozvoljavaju izobilje carstvu?

Pomor i Strah je zapravo biopolitički roman koji ukršta ljudsku fiziologiju sa njenom političkom administracijom. Žurić je za njega dobio Vitalovu nagradu, a u svom obrazloženju žiri je istakao da je roman uspeo da „mnogobrojne niti koje povezuju tekst i svet dovede u ravan uverljivog literarnog i životnog iskustva.“ Čita se brzo, ali za njegove pouke treba zastati i osvrnuti se na svet i životno iskustvo koje on predstavlja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *