Bogatstvom u Propast

U julu ove godine Međunarodni monetarni fond (MMF) saopštio je da će svetski privredni rast u 2019. dostići 3,2%, da će 2020. biti 3,5%, što je ipak pad u odnosu na 2018. kada je svetska ekonomija porasla za 3,6%. Srpska privreda će prema uverenju MMF-a porasti za 3,5% ove godine, uz godišnji rast od 4% naredne četiri.

Svetski lideri uvek strahuju od pada ovih procenata, jer on dovodi do povećanja stope socijalno ugroženih građana. Društveni prosperitet, meren bruto domaćim proizvodom, koji izražava monetarnu vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih u zemlji tokom godine, direktan je proizvod rastuće stope svetske ekonomije. Ova vrednost je zapravo prometna vrednost koja označava razmensku sposobnost robe ili usluge, čiji je neposredni oblik novac koji se kroz zamenu za robu ili uslugu pretvara u više novca i tako stvara kružni tok koji dovodi do neprekidne ekspanzije ekonomije. Razmenska vrednost se ispoljava kao kvantitavni odnos u kojem više novca kupuje više robe, koja „kupuje“ još više novca, kojim se kupuje još više robe. Kao što je američki ekonomista Robert Klover izjavio 1965: „Novcem se kupuje roba, robom novac“.

Ali da bi se razvila razmenska sposobnost, roba ili servis mora imati upotrebnu vrednost. Njen sastavni deo je i materijal od koga je roba napravljena. Svaki proizvod u sebi sadrži određene materijalne komponente koje se dele na biomasu, nemetalne minerale, metale i metalne rude, i fosilna goriva. Sve ove četiri komponente su proizvod politike ekstraktivizma, koja menja biofizičke karakteristike Zemlje putem konkretnih antropogenih aktivnosti. Što više materijala bude uzeto iz i od zemlje, to je veća svetska ekonomija. Što više ekonomija napreduje, to više uništava prirodu i rasipa resurse.

Na globalnom nivou, korišćenje materijalnih resursa se povećalo sa 27 milijardi tona (Gt) 1970. na 89 milijardi tona 2017, a prema izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, treba očekivati da se ovaj nivo poveća na basnoslovnih 167 milijardi tona do 2060. U Srbiji je potrošnja materijala povećana sa 0,099 miliona tona 2001. na 0,112 miliona tona 2017, što predstavlja porast potrošnje po stanovniku sa 13,28 tona 2001. na 16,03 tona 2017, pri čemu je najviše povećan udeo fosilnih goriva (sa 36 na 43 odsto). Nusproizvod potrošnje svih ovih materijala je emisija gasova koji doprinose efektu staklene bašte i zagađivanju vazduha, ali i materija toksičnih po zdravlje ljudi i ekosistema. Dok je najveći porast u potrošnji zabeležen u zemljama u razvoju, i već razvijene zemlje povećavaju stopu korišćenja materijalnih resursa za 1 do 2 odsto godišnje. U isto vreme kao posledicu imamo svetski bruto proizvod koji se povećao sa oko 19.121,14 milijardi na 80.094,86 milijardi dolara. Jedno ide sa drugim.

U strukturi bruto domaćeg proizvoda u Srbiji prerađivačka industrija ima ubedljivo najveći doprinos (14,5% u 2018) uprkos generalnom padu obima industrijske proizvodnje, koja prema klasifikaciji delatnosti obuhvata fizičku ili hemijsku transformaciju materijala, supstanci ili komponenti u nove proizvode. Materijali su sastavni deo proizvodnje i njihova dostupnost je sastavni deo ekonomskog rasta. Proizvodni kapacitet materijalnih resursa u Srbiji iznosi 1,7 globalnih hektara po osobi, dok je potrošnja svakog pojedinca na nivou 3 globalna hektara, što znači da Srbija troši više materijala nego što joj je dostupno.

Neki, naravno, sumnjaju u to i upućuju na dematerijalizaciju. Dematerijalizacija je pokušaj razdvajanja ekonomskog rasta od korišćenja resursa. Zastupnici ove ideje ukazuju na činjenicu da je EU uspela da poveća produktivnost svojih resursa za 38% u periodu od 2001 do 2017, a da je za isto to vreme BDP porastao za 24% dok se potrošnja materijala smanjila za 10%. U Srbiji je u istom periodu BDP porastao za 71%, produktivnost resursa za 48%, a potrošnja resursa za 16%. Ekonomskim rastom i inovacionim tehnologijama se samo više resursa koristi kroz duži vremenski period. Uostalom, proizvodnja korišćenjem manje resursa čini proizvod jeftinijim, a jeftinija proizvodnja uslovljava povećanje stope proizvodnje i potrošnje. Naravno da se produktivnost povećava, ali se zato i proizvodnja i potrošnja povećavaju dovodeći do zapravo povećanja stope korišćenja datog resursa.

Ali potrošnja i prerada materijala takođe stvara otpad. U Srbiji je 2018. proizvedeno 2,23 miliona tona komunalnog otpada, od čega je 1,95 bilo prikupljeno od strane opštinskih javnih komunalnih preduzeća. Ali ovi podaci su nepouzdani, jer su bazirani na dostavljenim izveštajima iz svega 121 opštine, dok je za 78 opština urađena samo procena. No, prema dostupnim podacima, svaki građanin Srbije proizvede oko 318 kilograma otpada godišnje. Od toga bar 256 završi na nekoj od 164 zvanično registrovane deponije, ili na nekoj od 3.500 divljih, gde se komunalni otpad odlaže mimo sanitarnih propisa i zakonskih regulativa. Ni većina zvaničnih deponija nije predviđena prostorno-planskim dokumentima, niti imaju potrebne dozvole. Svega 10 deponija u Srbiji je izgrađeno po standardima Evropske unije. U 2017, svega 1 kilogram otpada po stanovniku bio je recikliran i pretvaran u sekundarnu sirovinu za ponovnu upotrebu, što je pad u odnosu na rekordnih 3 kilograma recikliranih po stanovniku 2013. godine. Pre toga, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, reciklaže nije ni bilo. Ovi problemi sa preradom otpada se javljaju u trenutku kada se broj prijavljenih postrojenja koja u toku delatnosti generišu otpad povećao sa 783 u 2011. na 4.571 u 2018, dok se u istom periodu broj operatera ponovnog iskorišćenja otpada povećao sa 157 na 331. Dakle velika većina generiše, a ne iskorišćava ponovo otpad koji nam se nameće logikom ekonomskog rasta.

Deponije, bilo zvanične ili divlje, obiluju negativnim uticajima na životnu sredinu. Štetne materije, putem filtracije vode kroz otpad, dospevaju u zemljište preko kojeg dospevaju do biljaka, pa putem njih do životinja. Ovom bioakumulacijom štetne materije dospevaju i do nas. Prema istraživanju pod nazivom „Bez plastike u prirodi“ Univerziteta u Njukaslu, svaka osoba nedeljno unese oko 2.000 komada mikroplastike, što predstavlja oko 250 grama godišnje, što je količina plastike dovoljna za izradu jedne kreditne kartice. Deponijama takođe preti opasnost od požara, kao što je bio slučaj u avgustu 2019, na gradskoj deponiji u Knjaževcu i na novosadskoj deponiji. Zbog požara na deponiji Stanjevine, opštinska vlast u Prijepolju je bila čak prinuđena da proglasi vanredno stanje zbog gustog dima koji je pokrio celu Limsku dolinu.

Uprkos tome, najduža sekcija ekspozea mandatarke Ane Brnabić se tiče kreiranja uslova za ubrzani privredni rast zemlje. Građani su pod neprekidnim medijskim bombardovanjem procentima rasta, što od strane vlade i predsednika, što od opozicije koja ukazuje na njihovu netačnost, ali ne dovodi u pitanje samu ideju konstantnog rasta. Glavni adut vladajuće stranke i njenog predsednika je ekonomski rast dostignut za vreme njihove vladavine, naravno, kroz „teške i bolne reforme“. Ređe se ističu podaci vezani za stanje životne sredine. Uz privredni rast kao neposredni cilj vlade ne čudi što je usvojeno svega nekoliko zakona o zaštiti prirode. Vođena pretpostavkom da su ti ciljevi kompatibilni, vlada pokušava da dostigne i privredni rast i zaštitu životne sredine. I time obmanjuje građane koji trpe konkretne posledice takve politike. Zakoni o zaštiti životne sredine samo su šminka na ružnom licu ekonomskog rasta, čijim su ciljevima podređeni.

Ekonomski sistem koji se bazira na neiscrpnom protoku materijala u svetu njihove jasno određene količine i granice njihove upotrebe – nameće nam darvinističku borbu za egzistencijalni opstanak. Još 1972, u izveštaju korporativnog Rimskog kluba navedeno je da biofizička ograničenja ne mogu da podrže neprestani rast, niti propratne fiziološke i industrijske aktivnosti. Stalni čovekov uticaj na ekosisteme i atmosferu je doveo do poremećaja biofizičke ravnoteže i, prema analizi Vila Stefena i Johana Rokstroma, planetarne granice unutar kojih ljudske aktivnosti ne remete biofizičku ravnotežu su već prevaziđene za: klimatske promene, stopu biodiverziteta i kruženje azota. To znači da se već suočavamo sa posledicama, a ne menjamo modele koji su doveli do trenutnog stanja stvari.

Ekonomski model koji se bazira iskljućivo na hrematistici, dobiti, doprinosi materijalnom bogatstvu, za čiju je reprodukciju potreban konstantan i neprestan pritisak na prirodu, ali dovodi i do trenutka kada ćemo biti suočeni sa izborom: da li ćemo svi zajedno (bogati) otići u propast, ili ćemo promeniti pravila igre i sačuvati ovu planetu za buduće generacije. Umesto da bude apokaliptičan, ovaj izbor treba da bude šansa za izgradnju boljeg, pravednijeg društva. Naravno, ako se već nismo opredelili za ono drugo.

U Julu, Međunarodni monetarni fond je saopštio da će svetski privredni rast u 2019 dostići 3,2%, ali da će se naredne godine popraviti na 3,5%, što ipak predstavlja pad u poređenju sa 2018, kada je svetska ekonomija porasla 3,6%. Istovremeno, Srpska privreda će prema njihovim uverenjima porasti za 3,5% ove godine, ali se može očekivati godišnji rast od 4% za svaku od narednih 4.

Malo je svetskih lidera koji imaju veće strahove od pada ovih procenata. Kako i ne, kada decimalni pad dovodi do povećanja stope socijalno ugroženih stanovnika. Društveni prosperitet, meren bruto domaćim proizvodom, koji izražava monetarnu vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih u zemlji tokom godine, je direktan proizvod rastuće stope svetske ekonomije. Ova vrednost je zapravo prometna vrednost koja označava razmensku sposobnost robe ili usluge, čiji je neposredni oblik novac koji se kroz zamenu za robu ili uslugu pretvara u više novca, i tako stvara kružni tok koji dovodi do konstantne ekspanzije ekonomije. Razmenska vrednost se ispoljava kao kvantitavni odnos u kojem više novca, kupuje više robe koja „kupuje“ još više novca kojim se kupuje još više robe. Rečima Mersije de la Riviera, „novcem se kupuje roba, robom novac“.

Ali da bi se razvila razmenska sposobnost, roba ili servis mora imati upotrebnu vrednost. Utelovljeno u ovu upotrebnu vrednost je zapravo materijal koji se koristi pri stvaranju robe za njenu razmensku sposobnost. Svaki proizvod u sebi sadrži određene materijalne komponente koje se dele na biomasu, nemetalne minerale, metale i metalne rude, i fosilna goriva. Sve četiri su proizvod politike ekstraktivizma, koja menja biofizičke karakteristike Zemlje putem konkretnih antropogenih aktivnosti. Što više materijala bude uzeto iz i od zemlje, to je veća svetska ekonomija. Što više ekonomija napreduje, to više uništava prirodu i rasipa resurse.

Na globalnom nivou, korišćenje materijalnih resursa se povećalo sa 27 milijardi tona (Gt) 1970 na 89 milijardi tona u 2017., a prema izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, treba očekivati da se ovaj nivo poveća na basnoslovnih 167 milijardi tona do 2060. U Srbiji je potrošnja materijala povećana sa 0,099 miliona tona u 2001, na 0,112 miliona tona u 2017, što predstavlja porast potrošnje po stanovniku sa 13,28 tona u 2001. na 16,03 tona u 2017, od kojih je udeo fosilnih goriva u kompletnoj potrošnji najviše povećan (sa 36% na 43%). Nusproizvod potrošnje svih materijala su emisija gasova koji doprinose efektu staklene bašte i zagađivanju vazduha, ali i materije toksične po zdravlje ljudi i ekosistema. Dok je najveći porast u potrošnji zabeležen u zemljama u razvoju, čak i već razvijene zemlje povećavaju stopu korišćenja materijalnih resursa za 1 ili 2 procenata. Ali se za to isto vreme, kao posledica, svetski bruto proizvod povećao sa oko 19,121.14 milijardi na 80,094.86 milijardi dolara. Jedno ide sa drugim.

U strukturi bruto domaćeg proizvoda u Srbiji, prerađivačka industrija ima ubedljivo najveći doprinos (14.5% u 2018.) uprkos generalnom padu obima industrijske proizvodnje, koja prema klasifikaciji delatnosti obuhvata fizičku ili hemijsku transformaciju materijala, supstanci ili komponenti u nove proizvode. Materijali su sastavni deo proizvodnje, i njihova dostupnost je sastavni deo ekonomskog rasta. Proizvodni kapacitet materijalnih resursa u Srbiji iznosi 1.7 globalnih hektara po osobi, dok je potrošnja svakog čoveka na nivou 3 globalna hektara, što znači da Srbija troši više materijala nego što joj je dostupno.

Neki, naravno, sumnjaju u to i upućuju na dematerijalizaciju.

Dematerijalizacija je pokušaj razdvajanja ekonomskog rasta od korišćenja resursa. Zastupnici ove ideje ukazuju na činjenicu da je EU uspela da poveća produktivnost svojih resursa za 38% u periodu od 2001 do 2017, a da je za isto to vreme BDP porastao za 24% dok se potrošnja materijala smanjila za 10%. U Srbiji je za isti period BDP porastao za 71%, produktivnost resursa za 48%, a potrošnja resursa 16%. Ekonomskim rastom i inovacionim tehnologijama se samo više resursa koristi duži vremenski period. Uostalom, proizvodnja korišćenjem manje resursa čini proizvod jeftinijim, a jeftinija proizvodnja uslovljava povećanje stope proizvodnje i potrošnje. Naravno da se produktivnost povećava, ali se zato i proizvodnja i potrošnja povećavaju dovodeći do, zapravo, povećanja stope korišćenja datog resursa.  

Ali potrošnja i prerada materijala takođe stvara otpad. U Srbiji je 2018 proizvedeno 2,23 miliona tona komunalnog otpada, od kojeg je 1,95 bilo prikupljeno od strane opštinskih javnih komunalnih preduzeća. Ali ovi podaci su veoma nepouzdani s obzirom da su bazirani na dostavljenim izveštajima svega 121 opštine, dok je za 78 opština urađena procena. No, prema dostupnim podacima, svaki građanin Srbije proizvede oko 318 kilograma otpada godišnje. Od tih 318, oko 257 biva obrađeno, a čak 256 završi na nekim od 164 zvanično registrovanih deponija, ili u većoj verovatnoći nekoj od 3500 divljih, gde se komunalni otpad odlaže mimo sanitarnih propisa i zakonskih regulativa. Čak i većina zvaničnih deponija nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima, niti imaju potrebne dozvole. Svega 10 deponija u Srbiji je izgrađeno poštujući standarde Evropske Unije. U 2017. je svega 1 kilogram otpada po stanovniku bio recikliran i pretvoren u sekundarnu sirovinu za ponovnu upotrebu, što zapravo označava pad od rekordnih 3 kilograma recikliranih po stanovniku 2013 godine. Pre toga, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, reciklaže nije ni bilo. Ovi problemi sa preradom otpada se javljaju u trenutku kada se broj prijavljenih postrojenja koje u toku delatnosti generišu otpad povećao sa 783 u 2011., na 4571 u 2018., dok se broj operatera ponovnog iskorišćenja otpada povećao sa 157 na 331 u istom periodu. Dakle velika većina generiše, a ne iskorišćava ponovo, otpad koji nam se nameće logikom ekonomskog rasta.

Deponije, bilo zvanične ili divlje, obiluju negativnim uticajima na životnu sredinu. Štetne materije, putem filtracije vode kroz otpad, dospevaju u zemljište preko kojeg dospevaju do biljaka, pa putem njih do životinja. Ovom bioakumulacijom, štetne materije dospevaju i do nas. U istraživanju pod nazivom „Bez plastike u prirodi“, Univerziteta u Njukaslu, svaka osoba nedeljno unese oko 2000 komadića mikroplastike, što predstavlja oko 250 grama godišnje, kolika je količina plastike potrebna za izradu kreditnih kartica. Deponijama takođe preti opasnost od požara, kao što je bio slučaj samo u Avgustu 2019, na gradskoj deponiji u Knjaževcu i na novosadskoj deponiji. Zbog požara na deponiji Stanjevine, opštinska vlast u Prijepolju je bila čak i prinuđenja da proglasi vanredno stanje zbog gustog dima koji je pokrio celu Limsku dolinu.

Uprkos tome, cela i najduža sekcija ekspozea mandatarke Ane Brnanić se tiče kreiranja uslova za ubrzani privredni rast zemlje. Građani su pod konstantnim medijskim bombardovanjem procentima rasta, što od strane Vlade i Predsednika, što od opozicije koja ukazuje na njihovu netačnost, ali ne dovodi u pitanje samu ideju konstantnog rasta. Glavni adut Vladajuće stranke i njenog Predsednika je ekonomski rast dostignut za vreme njihove vladavine, naravno, „teškim i bolnim reformama“. Ređe se ističu podaci vezani za stanje životne sredine. Iako je neposredni cilj Vlade brži privredni rast, Vlada je usvojila nekolicinu zakona sa ciljem zaštite prirode koji su suštinski smokvin list. Vođena pretpostavkom da su ciljevi kompatibilni, Vlada pokušava da dostigne i privredni rast, i zaštitu životne sredine. I time obmanjuje narod koji pati konkretne posledice i jednog i drugog, ali i samu sebe. Zapravo, zakoni zaštite životne sredine predstavljaju šminku ružnog lica ekonomskog rasta, čijem su ciljevima podređeni.

Ekonomski sistem koji se bazira na neiscrpnom protoku materijala u svetu gde postoje jasno određene granice njihove količine i granice njihove upotrebe nam nameće darvinističku borbu za egzistencijalni opstanak. Čak je i 1972, u izveštaju korporativnog Rimskog Kluba navedeno da biofizička ograničenja ne mogu da podrže neprestan rast, niti propratne fiziološke i industrijske aktivnosti. Konstantan čovekov uticaj na ekosisteme i atmosferu je doveo do poremećaja biofizičke ravnoteže, i prema analizi vodećih svetskih naučnika, Vila Stefena i Johana Rokstroma, planetarne granice unutar kojih ljudske aktivnosti ne poremećuju biofizičku ravnotežu su već prevaziđene za klimatske promene, za stopu biodiverziteta, i za kruženje azota. To znači da se već suočavamo sa posledicama, a ne menjamo stvari koje su dovele do situacije u kojoj se nalazimo.

Ekonomski model koji se bazira na čistoj hrematistici doprinosi materijalnom bogatstvu, za čiju je reprodukciju potreban konstantan i neprestan pritisak na prirodu, ali i dovodi do trenutka kada ćemo biti suočeni sa izborom. Da li ćemo svi zajedno bogati otići u propast, ili ćemo zajedno promeniti pravila igre i sačuvati ovu planetu i za buduće generacije. Umesto apokaliptičnog, ovaj izbor treba da predstavlja šansu da se izgradi bolje, pravednije društvo. Naravno, ako se već nismo za jedno opredelili.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *