Vudro Vilson, Veliki Prijatelj Srbije, Rasista i Imperijalista

„Malo je odluka koje mogu da vas učine ponosnim kao ona što je podizanje spomenika 28. predsedniku Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilsonu“, izjavio je za govornicom Skupštine grada Beograd gradski menadžer Goran Vesić. Na predlog Aleksandra Vučića, koji je podnet u svojstvu građanina, gradska vlast je odlučila da na taj način komemoriše srpsko-američko prijateljstvo. Jer „malo je prijatelja Srbije kao što je bio Vudro Vilson“, rekao je Vesić i dodao da Vilson to „nije dokazao samo rečima već i delima“.

Delo prijateljstva koje se stavlja Vilsonu na teret je ponajviše činjenica da je 28 Jula 1918 podigao Srpsku zastavu pored Američke iznad Bele Kuće, rezidencije Američkog Predsednika. Taj dan je u Americi bio proslavljen kao „Dan Srbije“. Zahtev za obeležavanje 28 Jula 1918 kao danom Srbije je stigao od Ljubomira Mihailovića, tadašnjeg ambasadora Srbije u Americi. On je u svom telegramu Vilijamu Filipsu, drugom asistentu državnog sekretara, 11. Juna 1918 predložio ideju o obeležavanju dana Srbije, koje je preko njega došla do Predsednika Vilsona. I tako i bi.

Vilsonovo prijateljstvo se meri njegovim doprinosom Srpskom naporu da se pobedi savez centralnih sila. Doprinosom koji je bio više moralni nego materijalni. Šta više, njegove sentimentalne prepiske sa Mihajlom Pupinom u kojima se pominje „hrabar Srpski narod“ koji prolazi kroz „duboke vode patnje“ i da u bitki njihovi narodi dele „slobodarske ideje i principe“, ukazuju da je Vilson čak i te 1918 godine znao šta žele da čuju nežne Srpske uši. Takođe je 11. tačka u Vilsonovim famoznim 14 bila zahtev da se Srbiji obezbedi izlaz na more i da se granice na Balkanu utvrde na osnovu nacionalne pripadnosti stanovništva. I sada, 100 godina nakon završetka svetskog rata, Srbija mu se zahvaljuje spomenikom.

Ali dok Srbija veliča Vilsona, drugi se bore da razotkriju njegovo istinito nasleđe. Naime, Novembra 2015 godine Afroamerička studentska grupa na univerzitetu Prinston u Americi, kojim je Vudro Vilson predsedavao pre nego što je postao Predsednik države, je zatražila da se sve zgrade i obeležja koja nose njegovo ime preimenuju. Pod tim se podrazumevalo da se drugi na svetu najbolji fakultet međunarodnih odnosa preimenuje; da se jednom od studentskih domova takođe promeni ime; i da se prefarba mural sa njegovim likom u Vilkoks menzi. U znak protesta, studenti koji su pristupili ovoj inicijativi su se zabarikadirali u kancelariji rektora Kristofera Ajsgrubera. Proveli su ukupno 33 sata u kancelariji, pre nego što je dogovor bio postignut u kome je univerzitet osnovao komisiju da preispita njegovo nasleđe i doprinos univerzitetu. Komisija je zaključila da „neke od Vilsonovih akcija i pogleda protivureče vrednostima za koje se danas zalažemo“ ali da će imena ostati. Uprkos tome, studenti su izvojevali pobedu time što su naterali univerzitet da se ogradi od Vilsonovih pogleda na svet i da prepozna njegov doprinos manjku diverziteta, etničkog i rasnog, u studentskom telu.

Zahtev studenata nije došao iz vedra neba. Prema njihovom viđenju, Vilson je bio rasista i njegovo veličanje legitimiše njegovu prošlost. On je bio taj koji je dozvolio resegregaciju državnih ustanova. U federalnoj pošti, ministarstvu unutrašnjih poslova, i ministarstvu finansija, Afroamerički radnici su bivali premeštani ili otpuštani, i njihov uspon kroz hierarhiju  je bio naglo unazađen. Kao rektor Prinston Univerziteta, Vilson je odvraćao afroamerikance od apliciranja da studiraju govoreći da „nije prikladno da se obojen čovek pojavi na Prinstonu“. Nakon toga, Prinston će inače dodeliti prve diplome afroamerikancima tek 1949. Čak i tokom svog predsedničkog mandata Vilson je pristao na prikazivanje kontroverznog filma Rađanje Nacije, bazirano na delu Tomasa Diksona, notornog rasiste i zastupnika ideologije superiornosti bele rase. Film obiluje očitim rasizmom, opravdava ropstvo, zagovara ideologiju Klana i prikazuje afroamerikance kao seksualno agresivne i neinteligentne divljake. Famozni citat, navodno izgovoren od strane Vilsona nakon filma: „ovo je kao pisanje istorije munjom, i sve je tako istinito“ je osporavan od strane različitih izvora. Bilo kako bilo, u svojoj detaljnoj studiji o rasi i Vilsonovoj administraciji „Rasizam u Službi Nacije“, profesor Erik Jelin zaključuje da je Vilson igrao ključnu ulogu u promeni identiteta afroamerikanaca u Vašingtonu a i u zemlji, unazađujući njihov napredak nakon ere Rekonstrukcije.  

Tokom Vilsonove administracije od 1913 do 1921, Američka vojska je zbacila sa vlasti vladu Haitija i Dominikanske Republike u svojim imperijalističkim avanturama. Tačno 3 godine pre „Dana Srbije“, 28 Jula 1915, Američki marinci su napali i okupirali Haiti pod izgovorom da žele da povrate red i mir u nestabilnoj zemlji, a u stvari u želji da zaštite Američke interese, ponajviše Američko Haićansku kompaniju šećera kojoj je pretila nacionalizacija. Nakon ubistva diktatora Žan Vilbrun Sama, lider Kako (Caco) armije koja se suprotstavljala Američkom napadu Rosalvo Bobo je bio nadomak ulaska u predsedničku palatu narodnom voljom. Bobo se smatrao kobnim po američke kompanije, a pogotovu interese Nacionalne Gradske Banke Nju Jorka, jer je njegova nacionalnooslobodilačka politika pretila da otarasi Haiti od Američkog finansijskog tlačenja. Njemu biva zabranjeno da izlazi na predsedničke izbore, biva izgnan, a Haiti se 27 Novembra 1915 godine stavlja pod zvaničan Američki protektorat. Do 1921, i kraja Vilsonovog mandata, ubijeno je preko 2500 Haićana, koji su prema rečima Generala Džordža Barneta bili nasumice ubijani.

Vudro Vilson je takođe poslao svoju vojsku na Dominikansku Republiku Maja 1916, i započeo okupaciju koja je trajala sve do 1924. godine. Izgovor za okupaciju je bio građanski rat koji je izbio između pristalica Predsednika Huana Isidra Himeneza i bivšeg ratnog ministra Generala Desidaria Ariasa. Ali dok je građanski rat buktao, javni dug Dominikanske Republike je postajao sve veći i bivalo je sve očiglednije da se dug neće moći isplatiti. Američki zvaničnici su zbog toga tražili potpunu kontrolu nad Dominikanskim javnim finansijama i mogućnost odabira Predsednika ostrva, a uostalom su u međuvremenu kontrolisali sve Dominikanske luke i prikupljali poreze na robu koja je cirkulisala. Vilson nije prihvatio ne kao odgovor. Okupacija je bila brutalna. Avgusta 1919, komandant Džordž Torp je izadao naređenje da se organizuju koncentracioni kampovi (reconcetraciones) u pokušaju da se savladaju gerile koje su se borile protiv njegovih marinaca. U svojoj doktorskoj disertaciji koja se bavi Američkom okupacijom Dominikanske Republike Elen Tilman nalaže da su celi gradovi bivali nasilno izmeštani, da su gradovi jednostavno nestajali. Meštani koji bi pobegli od marinaca su bili traženi, a po pronalasku ubivani u skrivenim kampovima, iako oružje nije nađeno u tim kampova raseljenih lica.

Odlukom da se Vudrou Vilsonu podigne spomenik u Beogradu na osnovu njegovog navodnog prijateljstva predstavlja selektivni odabir Vilsonovog nasleđa u srvrsi reprodukcije vladajuće ideologije nacionalizma koja deli „državne“ prijatelje na one koje pomažu našoj naciji i na one koje ne pomažu. I to je eksluzivna kriterija dodele tog epiteta, sa nama ili protiv nas. Spomenik će predstavljati artikulaciju nacionalne ideologije sećanja na prvi svetski rat kao rat u kome je nacija patila i heroično stala pred napad centralnih sila u odbranu svoje domovine, što takođe predstavlja određenu koncepciju sadašnjice.

Kada se bude izgradio spomenik Vudrou Vilsonu, velikom prijatelju Srbije, i kada budemo prolazili pored njega, možda treba da spustimo pogled. A možda pak treba samo dodati par reči na tabli koja će verovatno stajati u podnožju 28. Predsednika Amerike: Vudro Vilson, veliki prijatelj Srbije, a još veći rasista i imperijalista.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *