Vukašin

Svetsko, a naše

Gostojući u jutarnjem programu ružičaste televizije premijerka Srbije je najavila „da će Svetski Ekonomski Forum u Beogradu otvoriti regionalni centar za četvrtu industrijsku revoluciju“, i ne samo to, već i da će to „biti prvi svetski regionalni centar koji Svetski ekonomski forum ima bilo gde na svetu“. Ovo je navedeno kao direktna posledica sastanka Predsednika Aleksandra Vučića sa Borgeom Brendeom, inače Predsednikom tog Foruma. Iako je premijerka već najavila formiranje centra, u saopštenju Predsednika stoji da je na početku sastanka samo preneo svom sagovorniku svoju želju da Srbija postane Regionalni centar Svetskog ekonomskog foruma. Koja je inače bila i tema razgovora između premijerke i Martine Larkin, predstavnice Foruma, još u Decembru 2018. na potpisivanju Memoranduma o razumevanju sa Svetskim ekonomskim forumom u Beogradu. Sve mi se čini da je premijerka zaboravila da van granica Srbije, Vučić ne može da spomene svoje želje u stvarnost. Na žalost, drugi moraju to da odobre, nakon razmatranja.

Ali centar takav kakav je nam zapravo ni ne treba. 

Da će Srbija biti prva u svetu po nečemu možda prija nežnim srpskim ušima, ali to, naravno, nije tačno. Regionalni centri za četvrtu industrijsku revoluciju, ili C4IR, od 2018. postoje na 4 lokacije u svetu, i to u: San Francisku, Pekingu, Mumbaiu, i Tokiju. Takođe postoje još tri ispostave u Kolumbiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Izraelu gde forum radi sa lokalnim partnerima. Srbija bi eventualno mogla da se pridruži C4IR mreži centara i da pristupi i učestvuje u analizi i istraživanju u 9 osnovnih tehnoloških portfelja. Centar bi zapravo bio sporazum javnih institucija i privatnika o međusobnoj saradnji u kojem bi se vlada obavezala da sprovede i testira specifične predloge Foruma o tehnološkoj politici sa ciljem da se doprinese tehnološkoj inovaciji. Osnivač Foruma i teoretičar četvrte industrijske revolucije, Profesor Klaus Schwab, smatra da bi inovacije dovele do novih izuma, čija bi komercializacija i rasprostranjeno korišćenje dovelo do društvenog blagostanja. Jer, po njemu, tehnologija već menja naš način života i same međuljudske odnose, pa bi bilo dobro da se prilagodimo tome.  

Kako Schwab piše u svojoj knjizi „Oblikovanje budućnosti četvrte industrijske revolucije“ iz 2016., da bi se društvo prilagodilo četvrtoj revoluciji, svi akteri društva bi trebalo da prilagode svoje stavove 21 veku. A vlada bi doprinela tome ako bi pratila njegove preporuke koje iz takozvanog „Agilnog Manifesta“, inače adaptiranog od istoimenog manifesta sačinjenog od strane softverskih inženjera u 2001 godini. Ukratko, vlasti treba da se povinuju privatnom sektoru ne bi li ih okuražili da se usredsrede na nove izume i time doprinesu razvoju društva. Takozvana „regulatorna igrališta“ bi trebalo da kreiraju fleksibilan regulatorni prostor za kompanije u kojima se one ne bi obavezivale na zakon i u kome bi mogle da testiraju proizvode, pružaju usluge i koriste nove modele vođenja biznisa. Takva „igrališta“ su zapravo namenjena maksimalizaciji privatnih profita na uštrb javnog dobra. Zamislite da vlada, recimo, suspenduje Zakon o Lekovima i medicinskim sredstvima i dozvoli promet lekovima bez farmaceutske provere? Za koga su onda da igrališta i ko dobija na njima? Ili što je vrlo verovatnije, kreira prostor u kome se aktivnosti kompanija ne bi oporezivale? Zajedno sa tim, vlada bi trebalo da eksperimentiše sa načinom upravljanja i otvoreno sarađuje sa privatnim sektorom i prebaci nadzorne odgovornosti na kompanije u nadi da će one pratiti etičke kodekse koje bi same kreirale. Usvajanjem ovih pravila bi se značajno erodirala demokratija, jer su kompanije odgovorne samo svojim deoničarima i rade sa ciljem da povećaju njihov privatni doprinos. Tako da bi i etika i aktivnosti bili potčinjeni profitu, a ne generalnom blagostanju.

Možda i nije tako loše što je premijerka izgovorila neistinu.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *