Supstance, al one nedozvoljene

Javna prepucavanja i optužbe između pripadnika Srpske Napredne Stranke i Saveza za Srbiju se, naravno, nastavljaju. Neposredan povod za javna istupanja Predsednika države i njegovog mu sledbenika Gorana Vesića je „pokušaj primitivnog zastrašivanja“ zamenika gradonačelnika Beograda u vidu okupljanja ispred sledbenikovog/zamenikovog stana. Goran Vesić je ovu demonstraciju okarakterisao kao „napad i blokiranje stanova političkih neistomišljenika“, i uzgred dodao da su u istoriji to radili samo pripadnici nacionalsocijalističke partije u Nemačkoj i pripadnici Mađarskog Jobika, partije krajnje desnice.

Uzgred, Vesić dodaje, demonstracija je vođena od strane Branka Miljuša, koji je navodi Vesić, „inače lečeni narkoman“ pošto se „lečio od bolesti zavisnosti“, što se uostalom i „vidi po tome kako izgleda“. Komentarišući incident na RTS-u iz dvorišta Ujedinjenih Nacija, Predsednik Vučić je takođe prokomentarisao „onog“ Miljuša, „koji je po supstancama poznat, al onim nedozvoljenim“.

Da li je Branko Miljuš lečeni narkoman ili ne je sasvim sve jedno, i svakako nije prikladno javno iznositi takve stavove, a kamoli na nacionalnoj televiziji. A pogotovo je degutantno i za svaku osudu prećutno povezivanje osoba lečenih od zavisnosti sa nasiljem i nacizmom, kao što se može čuti u izjavi Vesića. Ovom nepromišljenom izjavom, Vesić doprinosi dodatnoj marginalizaciji grupe koja je već društveno stigmatizirana. Mentalni sklop Branka Miljuša nema nikakve veze sa njegovim političkim aktivnostima, i ova demonizacija od strane vlasti krši principe poštovanja ljudskog dostojanstva i solidarnosti sa osobama koje pate od mentalnih oboljenja time što ih negativno obeležava, ma koliko god to bilo podsvesno.

Strah, odbojnost, i osuđivanje umesto saosećanja, i to sve u političke svrhe. Po svemu sudeći, ovi ispadi predstavljaju populističke nagone koji se samo povlađuju javnom mnjenju.

Imajući u vidu da velika većina građana nikada nije imala kontakta niti poznaje osobu koja pati od zavisnosti od narkotika, ove javne osude samo doprinose kristalizaciji privatnih predrasuda prema tim osobama, i njihovom dodatnom isključivanju iz društva. Prema podacima Evropskog centra za praćenje droga i zavisnosti od droga iz 2014., na kojoj se bazira aktuelna Strategija o Sprečavanju Zloupotrebe Droga za period 2014-2021, samo 1.6% svih ispitanika su koristili opojne droge relativno redovno, izuzev konoplje, a svega 0.4% u poslednjih 12 meseci. Sa konopljom, brojka se povećava na 8%. Osim marihuane, „najviše“ se koristi ekstazi, pa potom amfetamini, kokain i heroin. Takođe, svega 0.4% ispitanika poznaje zavisnika od droge. Poređenja radi, 36.4% ispitanika pusi redovno na dnevnom nivou. Što se tiče alkohola, 13.3% ispitanika se svrstavaju u kategoriju „rizičnih konzumatora“, čije ih navike dovode do ruba hroničnog alkoholizma. Uprkos tome, zavisnost od opojnih droga se našlo na 6 mestu u rangu najvećih društvenih problema, ispred diskriminacije marginalizovanih grupa, problema u javnom zdravstvu, nasilja u porodici i zagađenja životne sredine, dok su se alkoholizam i pušenje našli tek na 10 i 16 poziciji. Uprkos uveliko manjoj zastupljenosti zavisnosti od opojnih droga u društvu, ona se smatra daleko većim problemom od više zastupljenijeg alkoholizma i pušenja. Što doprinosi činjenici da 47.4% ispitanika ne osuđuju osobe koje puše 10 ili više cigareta dnevno, dok 72.7% osuđuje osobe koje probaju ekstazi jednom ili dvaput. Ili da 63.7% ispitanika nema ništa protiv onih koji piju jedno ili dva pića više puta nedeljno. Uostalom, zato Predsednik Vučić može nesmetano da se pohvali da i pije i jede tokom svog izleta u Kalni, bez ikakve osude javnosti. Iz iste društvene svesti proizilazi i Vasićevo i Vučićevo maliciozno i snishodljivo etiketiranje Miljuša kao „narkomana“, i moralna osuda koja može da se očekuje i kojoj se partija na vlasti nada. Da podsetimo, Milenko Jovanov, član SNS-a, je svojevremeno optužio ženu Vuka Jeremića da upravlja narko tržištem Srbije, što je navela Vučića da se izvini, ali ne bez opaske da je u redu kada njega napadaju. Politička borba u Srbiji se svodi na pitanje javnog morala.

Uprkos činjenici da 47,2% građana smatra da su zavisnici zapravo pacijenti a ne kriminalci, dok svega 11,9% smatra da su oni kriminalci, krivični zakonik ne prepoznaje zavisnike kao bolesnike, već ih tretira kao kriminalce. Član 246a Krivičnog Zakonika izriče zatvorsku kaznu do tri godine ili novčanu kaznu za neovlašćeno držanje opojnih droga za sopstvenu upotrebu. Ovaj član je zapravo stupio na snagu 1 Januara 2006. godine, dok je pre toga Krivični Zakonik SR Jugoslavije u Članu 245 propisivao krivična dela samo za proizvodnju i stavljanje u promet. Protekle 2018. godine, ministarstvo pravde je primilo 1287 krivičnih prijava za neovlašćenu proizvodnju i stavljanje u promet opojnih droga, 3980 krivičnih prijava za neovlašćeno držanje opojnih droga i 50 prijava za omogućavanje uživanja opojnih droga, dakle ukupno 5317 prijava. Od 4083 lica  koja su osuđena i kojima su izrečene sankcije, 3000 je osuđeno za neovlašćeno posedovanje. Od tih 3000, 493 izdržavaju kaznu zatvora, dok su 1584 uslovno osuđeni, a 762 novčano kažnjeni, i 101 izdržavaju kaznu u kućnom pritvoru. Godine 2017. od 4428 prijavljenih lica, njih 3212 su prijavljeni za držanje neovlašćenih droga, i 2592 osuđena krivim. Svega 332 lica su osuđena na kaznu zatvora, od kojih najviše na 3 do 6 meseci (121 osoba). I 2016. od 2648 prijavljenih za posedovanje droge, sudovi su doneli 2164 osuđujuće presude, od kojih 410 na zatvorsku kaznu. U poslednjih 3 godina je zabeležen rast u proju prijava, i u broju osuđenika.

Nažalost, najskoriji podaci dostupni preko Uprave za Izvršenje Krivičnih Sankcija su iz 2013. godine kada je od ukupno 1507 zatvorenika koji su smatrani zavisnicima, prosečno njih 190 lečeno na odeljenju za lečenje zavisnika. Velika razlika između smatranih i lečenih ukazuje na ne tako validnu metodologiju klasifikacije korisnika droge. Da li je svaki čovek koji poseduje automatski zavistan? Zakon smatra zavisnom svaku osobu koja ima „jaku želja za uzimanjem psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, teškoće u kontroli upotrebe i pored štetnih posledica, povećanje podnošljivosti, prioritetna usmerenost ka psihoaktivnoj kontrolisanoj supstanci uz zapostavljanje drugih aktivnosti i obaveza, a ponekad i apstinencijalno somatsko stanje“. Ako je njih 1507 osuđeno na osnovu njihove zavisti, zašto je samo 190 osoba lečeno? Koje su stope recidivizma i da li je uopšte pokušana rehabilitacija? Čini se zapravo da je u pitanju poistovećivanje povremenih korisnika sa zavisnicima. Takođe je zbunjujuće kako lice koje poseduje ugrožava druge građane, i šta je onda osnov za krivično sankcionisanje te osobe.

Ali ne mora da bude tako. Hrvatski Sabor je u Decembru 2012. usvojio izmenu Kaznenog Zakona kojom krivično delo posedovanja droga za vlastite potrebe postaje novčano kažnjiv prekršaj (od 665 pa do 2650 evra), i za koji se može izreći mera obaveznog lečenja i društveno korisnog rada. Kazne za puštanje u promet i proizvodnju su bile istovremeno pooštrene. Ovakva odluka se ne može poistovetiti sa odobravanjem korišćenja opojnih supstanci, jer je delo i dalje kažnjivo, ali su same kazne značajno primerenije u toliko da utiču na promenu društvene svesti i odnosu prema onima koji pate od bolesti zavisti. Ovakav zakon bi takođe dobro došao srpskom pravosuđu koje prema godišnjem izveštaju o radu sudova za 2018 godinu kuburi sa desetine hiljada nerešenih starih predmeta.

Možda i najbitnije od svega, doprineli bi javnom zgražavanju na pokušaje vlastodršca da iskoristi privatne patnje ljudi koji pate od zavisti u svoje političke svrhe. Možda bi Vučić, ipak, trebao da ode na Brijune.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *